Život i zakon

Ne prođe, nažalost, nijedan dan da na novinskim stupcima ne osvane informacija o nekoj teškoj saobraćajnoj nesreći sa smrtnim posledicama na našim drumovima. Nekad se nađe na prvim stranicama, nekad kao uzgred zabeležena vesti, ali se uvek radi o ljudskom životu i velikoj materijalnoj šteti. O širim društvenim implikacijama, unesrećenim porodicama, deci koja ostaju bez roditelja, uzrocima i posledicama sve češće se piše, ukazuje na ozbiljnost problema i njegove uzroke. Nekoliko puta ukazivali smo na pogubne posledice svega onoga što se događa u saobraćaju u Srbiji, kao i na osnovne probleme koji se nalaze na putu sređivanja stanja u ovoj oblasti.

Ne postoji zemlja na svetu koja je u potpunosti rešila ove probleme i u kojoj se nesreće sa najtežim posledicama ne događaju. Ali, evropska i svetska praksa razvijenijih država, kao i napori koji se ulažu u smanjivanje saobraćajnih nesreća i otklanjanje njihovih uzroka, daju opipljive rezultate. Statistički podaci govore da je broj saobraćajnih nesreća na putevima znatno smanjen u onim zemljama koje se nisu libile da do maksimuma pooštre svoje zakonske propise, ali su istovremeno obezbedile i druge neophodne preduslove za bezbedno odvijanje saobraćaja. Tu, pre svega, mislimo na saobraćajnu infrastrukturu, edukaciju budućih vozača, stalno prisustvo policije...

Kod nas se o ovome govori već decenijama, ali kao da se ceo problem prepušta policiji – da kaznenom politikom uvede red. Policija, pak, tvrdi da čini šta može, ali da su zakonski propisi takvi da joj "vezuju ruke". Kazne su preblage, sudstvo presporo, evidencija o saobraćajnim prekršiocima se teško vodi zbog problema sa netačnim prijavama mesta stanovanja i tako dalje.

Kada bi zakon bio stroži, kažu, bilo bi lakše, bilo bi manje prekršilaca.

I tu dolazimo do jedne od glavnih tačaka u ovom kolopletu smrti, a to je Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je zastareo. O novom zakonu govori se već godinama, svake se najavljuje da će biti donet akt koji će podrazumevati strože kaznene mere, pooštrene uslove polaganja vozačkih ispita... Do danas od svega toga ništa. Zar je moguće da se to pitanje ne može skinuti s dnevnog reda? Verujemo da ima još mnogo važnih zakona koje treba pripremiti, usvojiti, ali kada je ljudski život u pitanju, valjda bi to trebalo da bude prioritet?

Ako je verovati statistici, godišnje na našim drumovima i ulicama strada skoro hiljadu ljudi. Za deset godina nestane čitav jedan grad, a desetine hiljada ljudi ostanu invalidi.

Šta koči zakonodavca da posveti najveću moguću pažnju rešavanju ovih problema, ne znamo. Ali jedno je sigurno: vreme je za uzbunu.

Život je ipak, najvažniji.