Omame duvanskog dima

Prvih dana otkupa tek pristigle "virdžinije" na tržištu sirovog duvana u Srbiji vlada prava pometnja. U čudu su se našli i proizvođači i prerađivači, jer je ponuda domaće sirovine za duvansku industriju nedovoljna za potrebe sada već četiri ovdašnje fabrike.

Sirovog duvana se nudi toliko malo da su predstavnici fabrika u Nišu i Vranju, u vlasništvu multinacionalnih kompanija "Filipa Morisa" i "Britiš ameriken tabaka" gotovo uglas rekli da zemljoradnici u Srbiji neće da seju duvan, da problem nije samo u količinama, već i u lošem kvalitetu, pa je naša proizvodnja, najjednostavnije rečeno, nekonkurentna.

Oni su, inače, obavezni da otkupe polovinu proizvodnje domaćeg duvana što država i kontroliše svake godine propisivanjem tačnih količina za otkup. Situacija je sada, međutim, takva da su im obaveze, kako tvrde same duvandžije, čak dva puta veće od proizvedenog duvana. Predstavnik BAT-a Mihajlo Crnobrnja čak smatra da bi obavezan otkup domaćeg duvana, koji je, inače, uveden po privatizaciji fabrika cigareta, da bi se zaštitila domaća poljoprivreda, trebalo ukinuti, jer je on "najgrublje kršenje delovanja tržišta". Svi oni koji imaju zakonsku obavezu da duvan otkupe "jure" ograničenu ponudu, a sve to neizbežno vodi mutnim radnjama i nelojalnoj konkurenciji. Sve bi to, po njihovom predlogu, mogla da reši država velikim subvencijama poljoprivrednim proizvođačima. Pozvali su se i na pozamašna izdvajanja drugih zemalja za istu proizvodnju.

U najmlađoj ovdašnjoj fabrici duvana "Monusu" iz Inđije koji je, inače, u većinskom vlasništvu "Inveja", kažu da su oni koji se najviše bune zbog sadašnje male ponude zapravo najviše tome i doprineli.

– Nije tačno da zemljoradnici u Srbiji neće da seju duvan. Hoće, naravno, ali on mora da im se isplati – kaže Todor Babić, direktor "Monusa". – Interes BAT-a i "Filipa Morisa" nije bio da se proizvodnja poveća, već, naprotiv, da se smanji, u čemu su i uspeli. Pre njihovog dolaska proizvodilo se preko 30.000 tona sirovog duvana, a za 3–4 godine, koliko su tu, svedena je na svega 5.000–6.000 tona. Bili su nekorektni prema proizvođačima, nije bilo nikakve sigurnosti u otkupu, i ljudi su polako napuštali ovu proizvodnju. Babić ne negira da je domaći duvan lošeg kvaliteta, uz to i skup, mereći, naravno, prema uvoznom koji je boljeg kvaliteta. Za strani sirovi duvan valja izdvojiti od 1,5 do dva evra po kilogramu, a sadašnja tržišna cena domaće sirove "virdžinije" je 1,89 evra po kilogramu sa PDV-om.

– Najlakše je reći da je strani duvan bolji i jevtiniji. A šta smo mi uradili da napravimo isti takav. Ništa. Ne ulažemo u nauku, semena. Sve može da se "napravi", samo treba u to uložiti – izričit je Babić.

Duvandžije i njihovi predstavnici ove godine su se posebno bili okomili na državu koja je promenila sistem subvencija za gajenje duvana i zato što je uredbu o tome donela poprilično kasno. Umesto premija po kilogramu, državna pomoć za ovu godinu pripada po hektaru i to 65.000 dinara. Zemljoradnici su rekli da je to vrlo malo i da su očekivali 120.000 dinara po hektaru. U celini, država je za gajenje duvana namenila manje para nego lane, a Ministarstvo poljoprivrede je poručilo da glavninu novca seljaci ne mogu da očekuju od države, već od pomenutih multinacionalnih kompanija, jer su one dužne da brinu o nabavci svoje sirovine. Državne premije su pomoć, svrha im je povećanje proizvodnje, a to se nije desilo, jer su bile kompenzacija zarade, a ne dodatni profit zemljoradnika.

– Državne subvencije za duvan u ime seljaka traže dorađivači i svi oni koji su se ugradili između seljaka i fabrike. Naravno, ne za seljaka, već za sebe jer oni "pokupe" svu zaradu koju daje fabrika, a seljak radi samo za državnu subvenciju. "Monusu" nije potrebna zarada na sirovom duvanu. I zašto bi uostalom, jer imamo zaradu na cigaretama. Zemljoradnici će rado da gaje duvan, ali im je potrebna sigurnost u otkupu, da znaju pošto rade, što ćemo im mi i omogućiti dugoročnim ugovorima – izričit je Babić.

--------------------------------------------------------------------------

Živkov: Pogrešno odigrana zaštita

Taj ko je pregovarao obavezan otkup od 50 odsto, nije to dobro odigrao, jer se time ne tera kupac duvana da ulaže u kvalitet koji je u duvanu ključna stvar. Bilo bi mnogo bolje da se napravila obaveza kompanija da ulažu u proizvodnju duvana u Srbiji kroz obavezne investicije u proizvodnju – sorte, mašine za obradu zemljišta, plastenike, navodnjavanje, i primarnu preradu na seljačkim gazdinstvima. Nije slučajno što se industrija cigareta tako ponaša, jer očekuju naš ulazak u STO, a pretpostavka je da će s danom ulaska ta obaveza biti ukinuta, jer je to kršenje pravila o fer trgovini, kaže ovim povodom Goran Živkov, ministar poljoprivrede.

– Kompanije sada imaju obavezu da kupe duvan od kojeg je veći deo neodgovarajućeg kvaliteta pa ga ili izvezu u zemlje u kojima se još "uživa" u "moravi" i "dravi" po bagatelnoj ceni, ili ga čak bace. Ta igrarija košta nekoliko miliona evra. Tu su i oni kojima je za sve kriva država, jer ne daje subvencije, i pozivanje na Evropu i njihova davanja. A niko neće da kaže da je tamo paklica cigareta pet evra i samim tim sasvim drugačija struktura davanja i uzimanja iz budžeta – napominje Živkov.

Jovana Rabrenović

--------------------------------------------------------------------------

DIN: Poštujemo obaveze

NIŠ – U Duvanskoj industriji Niš i "Filipu Morisu", koji je kupio nišku fabriku duvana, kažu da poštuju zakonske odredbe u vezi sa domaćom proizvodnjom duvana i preuzete obaveze iz kupoprodajnog ugovora sa Agencijom za privatizaciju.

– Zakon o duvanu je veoma precizan – kaže Milica Bisić, direktor korporativnih i regulatornih poslova u "Filipu Morisu" u Beogradu. Naša je obaveza da 50 odsto duvana, od ukupne količine koju godišnje prerađujemo, bude domaćeg porekla, i to moramo da nabavimo i kupimo na srpskom tržištu. U ovom trenutku DIN apsolutno poštuje to zakonsku obavezu i u prethodne dve godine, 2004. i 2005., u našim pogonima prerađeno je po 9.000 tona duvana proizvedenog na srpskim parcelama. Naravno, reč je o količini duvana pripremljenoj za direktnu upotrebu, odnosno osušenom listu, što znači da su količine otkupljenog sirovog duvana, u zelenom listu, od proizvođača nešto veće.

Odnos poljoprivrednih proizvođača i fabrika ostao je isti kao i decenijama unazad. Zna se ko obezbeđuje rasad, ko finansira proizvodnju kroz zaštitna sredstva, mašine i opremu i ko je i kome, nakon završetka proizvodnje sirovog duvana, dužan da ga isporuči.

Kakva je situacija na terenu?

Decenijama su u Srbiji najveća područja proizvodnje sirovog duvana – južno i veliko Pomoravlje i Ponišavlje, kao i zapadni deo Srbije. Niš, Prokuplje, Doljevac i Žitorađa, ali i Aleksinac i Žitkovac (gde se proizvode orijentalne sorte duvana), kao i područja Bajine Bašte i Ljubovije, poznata u svetu po proizvodnji "virdžinije" – podmirivala potrebe srpskih fabrika za preradu duvana i proizvodnju cigareta.

I sami poljoprivredni proizvođači to ističu:

– Isplati se, u to niko ne treba da sumnja. Moja porodica proizvodi duvan na desetak hektara svake godine, naravno u saradnji sa srpskim fabrikama. I dalje se primenjuje isti recept: prerađivači duvana, naše fabrike, pomažu nam rasadom i hemijskim sredstvima, a mi organizujemo proizvodnju – kaže Toma Mikić iz Kočana kod Doljevca.

Kao i za svaku poljoprivrednu kulturu, mnogo toga, pa i za rod duvana, zavisi od vremenskih uslova i zato Mikić nastoji da unapredi proizvodnju i zaštiti zasade:

– Pored mene i članova porodice, svake godine angažujemo i plaćamo najmanje dvadesetak sezonskih radnika od početka kampanje. Znači, i za sadnju duvana i radove na poljima, a na kraju za berbu, skladištenje, sušenje i predaju fabrikama.

U okolini Prokuplja i Žitorađe je slična situacija. Nema, doduše, velikih, kao nekada, domaćinstava – proizvođača koji su znali da na svojim, ali i zakupljenim parcelama zasade duvan na 20, pa čak i 30 hektara. Međutim, mnogo je veći broj malih proizvođača nego što ih je bilo. Aleksinački kraj takođe karakteriše "sitna", ali ipak unosna proizvodnja duvana, kao što je slučaj i sa Ponišavljem. "Virdžinijsko" područje zahteva drugačiji pristup i, rečeno nam je, kontinuiranu proizvodnju ovog tipa duvana više godina. Ali, i isplativije je, tvrdi se, s obzirom na to da se na kraju svake sezone dobije izuzetno kvalitetan duvan.

T. Todorović