Reprize ratova

Svaki oružani sukob donekle liči na neki raniji, pa zato i procena "da libanska i kosmetska ratna kriza nemaju nikakvih dodirnih tačaka" nije tačna.
Jer, u oba slučaja SAD su bile glavni strateg zbivanja. Naizgled, učešće Amerike se dosta razlikovalo po tome što je u kosmetskoj krizi ona direktno učestvovala u bombarderskoj akciji, a u libanskoj krizi njenog tako otvorenog učešća nije bilo. Međutim, analizom svih događanja u vezi s libanskom krizom lako je uočiti da je ponašanje izraelske vojske bilo zasnovano na bombarderskim akcijama NATO 1999. godine protiv SRJ. Naime, sofisticiranim "mamut bombama", prema svedočenju nekadašnjeg južnoafričkog ministara za vodne tokove i šumsko bogatstvo Kadera Almaza, gađani su čvorišta podzemne pitke vode u slivu Belog Drima na Kosovu i više lokacija u Srbiji (zgrada SSNO, kineska ambasada, nekoliko podzemnih vojnih objekata). Istim bombama gađani su i ciljevi u Libanu, posebno bunkeri Hezbolaha. Na osnovu ovih činjenica lako je zaključiti da su potvrde o slanju ovih bombi iz SAD preko engleskih vojnih aerodroma bile autentične. Jasno je i da je bombardovanje ovakvih ciljeva testirano u agresiji na SRJ 1999. godine, a ratom u Libanu obavljeno je uvežbavanje za eventualna dejstva u Iranu. Nuklearna postrojenja u Iranu se, naime, nalaze na sličnim dubinama na kojima i podzemna čvorišta pitke vode na Kosmetu.

Glavno obeležje vojnih operacija u SRJ i Libanu bila je kolateralna šteta: mrtvi civili, srušeni mostovi, razoreni tuneli, oštećeni putevi, kao i reke izbeglica. Odmah po otpočinjanju ratnih dejstava i na Kosmetu i u Libanu, stvorene su, naime, bespregledne kolone izbeglica prouzrokujući u oba slučaja humanitarnu katastrofu. Avio dejstva na Liban imala su karakteristiku taktike "spržene zemlje" koja je ličila na Hirošimu i Drezden na kraju Drugog svetskog rata. Međutim, ovu taktiku NATO je na Kosmetu primenjivao bombardujući položaje regularnih jedinica VJ, kao što su to činili i izraelski avioni napadajući položaje Hezbolaha, ali i južne gradske četvrti Bejruta.

Humani karakter kao cilj akcije na Kosmetu i Libanu, u prvom slučaju zaštita Albanaca, u drugom spasavanje otetih vojnika, predstavlja praksu uvođenja "humanitarnih ratova" za čije otpočinjanje nisu potrebne nikakve odluke UN ili bilo čija druga međunarodna saglasnost. Kosmetskim i libanskim ratom mir je definitivno postao zatočenik rata. Da se do mira dolazi ratom pokazuju, nažalost, koalicione intervencije u Avganistanu i Iraku, koje su politička sredstva podredila bombama.

Takođe treba istaći da su SAD od početka libanske krize, prema pisanju "Vašington posta" zagovarale ulazak u tampon zonu na granici sa Libanom snaga "sposobnih za odlučne i efikasne akcije", što se može dovesti u vezu s već viđenim scenarijem, kada snage NATO ulaze na Kosmet s teškim naoružanjem da bi uspostavile i održale mir.

U obe ratne krize SAD su pokazale da mogu da kontrolišu sukobe relativno malog intenziteta – u SRJ tri meseca, a u Libanu mesec dana i to uvek u planiranim okvirima. Dejstva od tri meseca, u slučaju SRJ, bila su dovoljna da Amerika pokaže svetu ko kontroliše situaciju, a prema pisanju Simona Herša, u "Njujorkeru", mesec dana trajanja borbenih operacija u Libanu bilo je dogovoreno između Tel Aviva i Vašingtona. Izrael je, navodno, obećao Vašingtonu da će odbaciti Hezbolah sa granice prema Libanu za trideset dana i u neku ruku je u tome i uspeo.

Evidentna sličnost između Kosmeta i Libana ogleda se i u ciljevima Vašingtona da kooperativniju stranu dovede u bolji položaj u odnosu na onaj koji je postojao pre sukoba. Na Kosmetu kooperativna strana bili su kosmetski Albanci koje je trebalo dovesti u nezavisnu poziciju u odnosu na jugoslovenske vlasti, a u slučaju Libana to je libanska armija koja je trebalo da zauzme strateški važnu poziciju prema Izraelu, koju je do tada držao Hezbolah.

U oba slučaja do zaustavljanja sukoba došlo je na osnovu iznuđenog međunarodnog dogovora, koji je kreirala Amerika.

Još jedna sličnost između Kosmeta i Libana mora se pomenuti, a to je da u oba slučaja NATO i izraelska armija nisu pretrpeli zvaničnu međunarodnu osudu zbog pogibija civila, materijalne štete i ekološke tragedije načinjene dvema suverenim državama.

Kada su u pitanju međunarodne nevladine organizacije, u oba slučaja, i kosmetskom i libanskom, one su reagovale presporo i neodlučno, tako da je ponovo potvrđeno da one samo statiraju.

Na kraju treba istaći i to da je najozbiljnija sličnost između Kosmeta i Libana sadržana u opasnosti da se povodom obe situacije  zapali vatra regionalnog, šireg sukoba sa više učesnika. U slučaju Kosmeta takav sukob mogu da izazovu Albanci sa Kosmeta i Albanci iz Albanije, ako krenu u realizaciju "projekta" velike Albanije, a u Libanu iskru regionalnog sukoba zapalio bi ulazak Sirije i Irana u rat, ili pak napad na Iran od strane Izraela ili SAD.