Tri crvena hrasta

Kako jesen polako ustupa pred zimom, tako tri mlada hrasta u našoj bašti gube bitku sa hladnim jutrima. Njihovo lišće, umesto grane, sve više ukrašava uredno pokošenu englesku travu. Ali pre nego što je potpuno opalo, lišće je promenilo boju u crvenu. Tako smo u bašti imali – tri crvena hrasta!

- Kada si ih proletos zasadio, ti si znao da oni nisu “normalni” – supruga koristi i ovu priliku da me “ocrveni”.

Da se branim? Kako? Čime? I danas znam napamet svih deset Teza of Fojerbahu (“Nedostatak svega dosadašnjeg materijalizma…”). Imao sam najpre peticu a onda celu desetku iz onog obaveznog predmeta u svim školama i na svim fakultetima. A sada mi se zamera što su “moji” hrastovi “pocrveneli”.

Usput rečeno - i supruga je imala sve te ispite, ali je imala sreću da njen deda bude žandar, dok je moj čuvao ovce i voleo da čita knjige.

***

Trebalo je mnogo godina (I hrabrosti!?) da napišem ovaj tekst. A razlog - živimo u zemlji gde “vlada emigracija”!!! (Koja reč!!!)

Putovao sam prošlog leta iz Rima za Sofiju i u avionu upoznah bugarskog vojnika, obučenog u uniformu onog saveza.

- Koji su sada vaši “neprijatelji”, upitah ga. On brzo promeni temu.

Eto, i ja sada ne znam da objasnim ko je “narod” a ko je ta “emigracija” (mada živim ovde dvadesetak godina). A znao sam to, sve do 1989-te. Sve je tada bilo jasno, kao u onom filmu sa Prletom I Tihim. Naime, te kobne godine smo “ateririrali” u Australiju i tada se sve pobrkalo….

Najpre su nas naučili da više nismo Jugosloveni!

Onda su nam pokazali šta će doneti “budućnost” - raspad države! Naime, ovde su sve etničke grupe već imale svoje crkve i domove. Nisu sarađivale. Ma kakvi – nisu želeli da znaju jedni za druge!

- Ali mi tamo se volimo!
- Budite strpljivi!

(/slika2)

Supruga nije dugo izdržala - raspao se njen “Moj život u inostranstvu”. Međutim, da nije bilo te nostalgije ne bi joj “svanulo”. Na receptu je kratko pisalo – “otvorite knjižaru”.

Kome ćemo prodavati knjige ?! Emigraciji ?!

Dok smo tako tražili lokal, a knjige i filmovi su već pristizali iz Srbije, počeli smo da se šetamo od društva do društva.

Dovoljno komplikovani su nam bili naši Srbi, tako da kod Hrvata i Slovenaca nikad nismo išli! Čak ni kod Makedonaca. Ponekad kod Bošnjaka, na početku…

Da bi rešili problem sa našim Srbima, imali smo posebne kutije za svako društvo.

Da odmah kažem da nikada nismo imali probleme ni u jednom od tih društava. A išli smo svuda. Jedino su jednom, u “Bratstvu i jedinstvu” Hrvati polomili šofersajbne na automobilima parkiranim na ulici. Bacili su i petardu, koja je dobro zadimila salu, a onda pobegli.

***

Sredinim devedesetih počela su da se dešavaju čuda. Jednom smo, kod “emigracije”, greškom, otvorili kutiju sa crvenim zvezdinim dresovima. To je primetila jedna otresita Srpkinja, pa nam je prišla i rekla “Samo nastavite deco – crvena boja je stara srpska boja”.

Bio je to početak pomirenja, do koga je ovde došlo mnogo godina kasnije (ambasador Glišić je “probio led” u Melburnu 2004-te).

A šta drugo možemo - braća smo!

Zato me danas boli, kada vidim da to još nisu svi prihvatili. A znam i da neće - takvi smo. Imamo mi Srbi mnogo započetih a nezavršenih priča - tu se često ne zna ni kraj, ni početak.

A da nije tako - to ne bi to bili mi! Valjda?!

Pisao bih još ali moram da skupim ono lišće. Sutra prolaze đubretari.


Džordž Petrović, Melburn, Australija