„Imamo idiote. Nedostaje nam Dostojevski"

Milovan Vitezović (66), romanopisac, pesnik, dramaturg, scenarista, pisac eseja, kritika i aforizama, opisao je, u ovom intervjuu, svoj život, svoja viđenja sveta i naveo je više ličnih opredeljenja na više tema. Učinio je to na način kako se obraća i svojim čitaocima u oko četrdeset knjiga koje su štampane u preko dve stotine izdanja!

 Kako ste odrastali?

Prohodao sam uz oborene engleske pilote smeštene u našoj kući. Dogodilo se to u maju 1945. Opismenio sam se u „mojoj” školi, koju je na Vitezovića imanju sazidao moj ded, što i sad piše na postavljenoj ploči. Pisanje sam učio, pod velikom prinudom i učitelja i ukućana, desnom rukom, iako sam levoruk. A danas ističem činjenicu da su svi poznati ljudi bili levoruki. Oduševio sam se saznanjem da su polarni medvedi levoruki (odnosno, „levošapni”).

Koliko ste bili u sportu?

Fudbal je bio moja prva ljubav. Pravili smo lopte od kravlje dlake, koja se skidala sa češagija posle timarenja. Kakve su to samo džabulani lopte bile! Veliku radost nam je donela prva šarena krpenjača kupljena u Užicu. U fudbalu dalje od poljančeta nisam makao. U Beogradu sam, u jesen 1963. godine, nedeljom išao na Kalemegdan na utakmice Zvezdinih košarkašica, jer je na njih dolazio Ivo Andrić. Prestao sam da idem kad više nije Andrića bilo na tribinama. Nadam se da to nije bilo zbog mene. Ostala je pesma „Kad igrahu Zvezdine devojke”, koja je i komponovana i peva se. Nisam postao „zvezdaš” da ne bih bio pristrasan navijač, a malo i iz inata. Iz moje užičke generacije su Belčo – Milovan Đorić, prvi srpski bek, i Dogac – Slobodan Dogandžić, a ispred nas Pavika – Miroslav Pavlović, a iza nas Krivi – Petar Krivokuća. Ali sam postao prijatelj sa Čičom – Miljanom Miljanićem, koji me je primao za svoj sto u „Maderi“.

Kako ste sticali ugled?

Nije moje da govorim da li sam i koliko uspeo. Ti moji uspesi, svejedno koliki su, počeli su pri kraju gimnazije i u vreme dolaska na studije. Pesme su mi objavljivane u NIN-u, u „Vestima“, u „Mladosti“, u „Susretu“, u „Studentu“ i na programima Radio Beograda. Moj maturski rad „Lirski momenti u romanima Dobrice Ćosića“ profesor Raško Dimitrijević je, kao pedagoški inspektor, poneo u Beograd, da se objavi u „Pedagoškom pregledu“. Tako je počelo jedno veliko prijateljstvo sa njim, koje je trajalo više od dve decenije. Kod njega sam upoznao profesore Miloša Đurića, Dragana Nedeljkovića, Vladetu Jerotića, a sretao se sa Dobricom Ćosićem, Zoranom Gluščevićem, Matijom Bećkovićem, Milovanom Danojlićem, Koljom Mićevićem i drugim dragim ljudima. Pripremio sam i susret profesora Dimitrijevića i Meše Selimovića. Moje profesore, prvo na književnosti, a potom i na dramaturgiji, opevao sam u pesmama „Kako su nas vaspitavali“, „Studentska jesen“, „Studentska soba 554“ i u ostalim pesmama o 1968. godini iz zbirke „Slobodnije od slobode“, prve pesničke zbirke koja je za nedelju dana postala bestseler! Nekakvu provokativnu slavu već mi je pre toga donela i zabrana knjige aforizama „Srce me je otkucalo“, sa predgovorom Branka Ćopića.

Ko Vam je uzor u istoriji književnosti, a...

Mojih uzora je puna svetska književnost, a neke i sad usvajam.

... ko u vašem životu?

Prvi uzor u mome životu bio je moj ded, Radenko Vitezović, koji me je opominjao onim što imam u pesmi „Dedov amanet“: „Ako imaš svoju glavu ti je barem drži pravu”. Arsen Dedić je za ovu pesmu komponovao muziku i peva je. Deda mi je u šali govorio: „Sagni glavu kad si ispod duge”. A u stvari je želeo da zapnem i da prekinem tu dugu.

Ko vam je najviše pomogao?

Branko Ćopić, koji mi je napisao prvi predgovor, Miroslav Egerić, koji je napisao drugi, i Zoran Radmilović – treći... Iz svih urednika mojih knjiga izdvajam prve: Stevana Raičkovića i Vaska Popu.

Šta vas zanima u pisanju...

Sudbina čoveka u istoriji. U svemu što sam pisao iz istorije, tragao sam za istinama i za činjenicama. Gdegod sam došao do istine koju Aristotel definiše „katarzom“ – oživeo sam je. Otkrio sam da svako prekrajanje istorije skraćuje narodnu pamet.

Kome ste bliži: romanima ili pričama?

Ako postavimo pesme na prvom mestu, u pričama sam se malo ogledao. Onda romani ili aforizmi... San mi je da napišem istoriju civilizacije u aforizmima. Romane sam naučio da pišem pišući scenarije.

Kako se uči pisanje?

Predajem studentima dramaturgije pisanje filmskih i televizijskih scenarija. Pričam im i pričam. Citiram najčuvenije filmske stvaraoce i nudim primere. Na kraju se sve svede: pisanje se uči samo pisanjem, trening, kao i u sportu.Što reče Hičkok: „Film je život iz koga su izostavljeni dosadni delovi”. Gustav Krklec je govorio da se pisanje uči brisanjem.

Kako reagujete na zlo, zavist, ljubomoru u umetnosti i uopšte u životu?

U životu reagujem žestoko, ako se to čini nekom drugom. Ako se čini meni, trudim se da se to kod mene ne primi, jer je to strašan pelcer. U umetnosti, to jest književnosti, primam sve, a tom zlu se suprotstavljam dobrotom.

Kako doživljavate umetnost?

I kao celinu, i odvojeno, svaku posebno, kao nešto što oplemenjuje, što zlati pogled, uho, dodir... Što oživljavam! „Sve je oživelo čega se dotako” – kaže jedan Bećkovićev stih.

Za kojim vrednostima tragate?

Ne tragam, smišljam ih. A i nalazim životne izvore. To je smisao života.

Šta vas posebno boli?

Dimićev „Tola Manojlović“ kaže glasom Petra Kralja: „Bole me i kosa na glavi!”... Možda bih to mogao i ja da kažem, ali najviše me boli što nam se izdogađalo za dve decenije, mada je to više decenija pripremano. Kad sam 1969. napisao: „Stara Jugoslavija je bila trula, nova je zrela” – zabranjene su novine koje su to objavile, mada je to tada već bila dijagnoza.

Koja je lepeza Vaših osećalja?

Ne hladim svoja osećanja, ali ni ne mašem im.

Šta je erotika, a...

Sve što nije goli narod...

...politika?

Zbirka metoda za varanje naroda. Nervira me naša nezajažljiva, opštenarodna potreba da budemo varani.

Kako doživljavate političare?

Ne doživljavam ih, nisam toliki mazohista!

Vaš je slogan „Dogodio se narod”?

Jeste. Ali, to je samo konstatacija. Imao sam skoro milion ljudi pred sobom. Moj govor je bio poslednji, nostalgični poziv da se pomire narodi i da se spase zemlja. To je bio zadnji čas koji je, možda i namerno, propušten. Već sam negde rekao da su sva događanja posle „događanja naroda“ – bila protiv naroda!

Da li se plašite svojih reči?

Izdržavam svoje bumerange. Na neke sam posebno ponosan.

Čime se ponosite?

Prezimenom. Za koje nisam zaslužan, ali me ono celog života obavezuje.

Šta želite da zaboravite?

Ono što želimo da zaboravimo, nikad se ne može zaboraviti.

Kako sebe doživljavate?

Kako kad. Ali, nikad kao umišljenu veličinu.

Ostali ste kandidat za akademika. Čemu se na sledećim izborima nadate?

Veoma je časno biti član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije nečasno ni ostati u društvu sa Milošem Crnjanskim i Milanom Kašaninom.

Da li ovom svetu ima spasa?

Kakav bih ja bio mizantrop da kažem da nema!

Šta je u tom poslu zadatak muškaraca, a šta žena?

Neka budu ono za šta ih je Bog stvorio!

Šta sve podrazumeva ljubav...

Uskliknimo s ljubavlju! Da živi ljubav i ono što će se iz nje izroditi.

Kad kažete ljubav, da li mislite na seks?

„Seks – to je dobro!” – kaže Mao Ce Tung – „Ali ne tako često!” Ovo je pisalo na jednom zidu pariskog Univerziteta Sorbone 1968. godine.

Čega ste se sve odrekli?

Bilo šta da kažem, to je reč. A reči se nisam odricao.

Čemu se nadate?

Da će svet biti postojaniji od varljive nade.

Koja je Vaša najlepša pesma...

To je na čitaocima da izaberu.

A aforizam...

Vizantolog Radivoj Radić reče mi jednom u Despotovcu da je moj najtačniji aforizam: „Istorija se ponavlja, jer čovečanstvo nije naučilo lekciju”. Profesor Vasa Milinčević misli da je to ovaj: „Umni rad je fizički neizdrživ”. Moj najcitiraniji aforizam je „Imamo idiote. Nedostaje nam Dostojevski.”:

-----------------------------------------------------------

Vitezoviću Zlatni vitez

Poslednja, još neobjavljena vest, koja je stigla pred završetak ovog razgovora: Milovan Vitezović je još jedan od srpskih umetnika i kulturnih poslenika koji je dobio rusko odlikovanje Zlatni vitez za delo koje čini čast slovenskim kulturama. Milovan Vitezović, koji ima 14 knjiga prevedenih na evropske jezike u više od 20 izdanja, zastupljen u tridesetak stranih antologija pesama i aforizama, i dobitnik dve inostrane nagrade, primajući čestitanja, kaže:

– Ono što je zaista najvrednije u Srbiji, uz njena prirodna bogatstva i lepote, uz rodnost naših njiva i voćnjaka, jesu njeni sportisti i umetnici. Srpski sport i srpska umetnost su zaista velike evropske i svetske činjenice u odnosu na malu zemlju (gledajmo vaterpolo, gladajmo košarku, gledajmo tenis, gledajmo Partizan u fudbalu, gledajmo plivače...), a ovde ne samo da ne hajemo za to, mislim na one zadužene da haju, nego sve nipodaštavamo. Čak se ni velike utakmice, ti rezultati naše sportske slave, često ne mogu prenositi na glavnoj televiziji zbog prenosa iz Skupštine... Političari se ponašaju kao da samo zbog njih postoji ova zemlja i ovaj narod. Ja mogu da kažem da se to mora promeniti, ali znam da se neće promeniti. Neće dati! Novca ima za sve sem za uspehe. Ode sve u tenderiju!