SAD – demokratija ili oligarhija?

Putnik namernik u SAD ne očekuje probleme sa avionskim saobraćajem. No, i tamo se može desiti da kad čovek sleti na vašingtonski aerodrom čeka na sledeći let nekih sedam do osam sati, iako je bilo predviđeno da za dva sata ima let do željenog odredišta. Tako čekajući a da bi prekratili vreme ljudi započinju razgovore, dok im frustrirajuća pozicija u kojoj se nalaze olakšava izliv iskrenosti. Uistinu, kada je potpisnik ovog članka pomenuo odakle je i zašto je u SAD, te da je sve bilo u najboljem redu, dok se nije došlo do Vašingtona, otpočele su gorke šale i ozbiljne primedbe na račun „Vašingtona”, tj. američke vlade. Jednostavno, veliki deo građana SAD smatra da u američkoj vladi i upravi stvari nisu na mestu, da su se „predstavnici građana” od njih otuđili i da je veoma teško uticati kako na izvršnu tako i na zakonodavnu vlast.
Pa ipak, na lokalnom nivou, a u nekim slučajevima i na nivou federalnih jedinica, postoji dosta prostora za iznošenje demokratskih inicijativa i za neposrednu demokratiju. Uistinu, oblici neposredne demokratije, kao što su referendum, građanske inicijative, peticije i sl., postoje u SAD na lokalnom nivou. Međutim, iako su ovakve demokratske inicijative veoma važne za svakodnevni život pojedinaca i njihovih porodica, visoka politika ostaje oblast oligarhije koja se skriva iza naziva „predstavnička demokratija”.
Tako, kongresmen predstavlja oko 650.000 građana, pa nije jasno na koji način može istinski zastupati interese toliko velikog broja ljudi. Crnci čine 13 odsto stanovništva, a 7,5 odsto članova Kongresa; Hispanoamerikanaca ima 15 odsto u SAD, a šest odsto u Kongresu; Indijanaca u Kongresu uopšte nema, iako starosedeoci uprkos sistematskom istrebljenju u prošlosti čine 1,2 odsto američkog stanovništva; Azijati čine 4,4 odsto stanovništva i imaju dva odsto predstavnika u zakonodavnom telu; dok belci kojih je 66 odsto u društvu čine 84 odsto predstavnika u Kongresu.
Ako se ima u vidu da samo četiri odsto predloga zakona zaista i postanu zakoni, tj. da ih se 96 odsto odbije usled izuzetno komplikovanog procesa donošenja zakona, onda je jasno da ni efikasnost nedovoljno reprezentativnog tela nije na naročitom nivou. Da stvar bude gora, čelnici odbora, koji su uvek iz trenutno vladajuće stranke, u saradnji sa stručnjacima prepravljaju predloge kongresmena pred rasprave u Kongresu. U tom procesu lobisti svih vrsta traže svoju šansu da katkad presudno utiču na izgled zakona.
Naravno, istorijski razvoj političkog sistema u SAD bio je bremenit problemima od samog početka, jer Indijanci su istrebljivani (započeto u vreme britanskih kolonizatora), crnci su živeli u ropskom statusu do 1865. i bez građanskih prava do 1964, Azijati bili prezreni bez prava glasa do 1945, a na jugu SAD su izborne krađe bile pravilo do sedamdesetih godina prošlog veka, pa čak ni danas nisu izobičajene.
Američki ustav i Deklaracija o nezavisnosti su međusobno unekoliko protivrečni dokumenti, jer dok deklaracija obećava građansku jednakost kojom je tadašnja revolucionarna elita privukla „niže” slojeve u antibritanske borbene redove, dotle je ustav skrojen imajući u vidu strah ustavotvoraca pred egalitarnim zahtevima demokratije. Utoliko je i Ustavni sud sve do 1937. (tada je pet sudija socijalno zakonodavstvo F. D. Ruzvelta smatralo ustavnim, a četiri neustavnim) bio jako sredstvo krupnog kapitala, a i docnije se ta činjenica mogla tek ponešto ublažiti, iako se umesto ekonomskih sloboda radilo sve češće o zaštiti građanskih prava i sloboda (socijalna prava nikada nisu bila na dnevnom redu suda).
Danas 44 odsto američkih kongresmena spada u milionere, a u političkim kampanjama se troše običnim smrtnicima nezamislive sume novca. Nije najvažnije što republikanci dobijaju novac pretežno od sitnih kapitalista, a demokrati od krupnih i sindikata. Naime, demokratska legitimacija, tj. glasovi birača, dobijaju se tako što se od kapitalista dobijeni ogromni novac ulaže u kampanje (za predsedničke i izbore za Kongres 2008. utrošeno je šest milijardi dolara), skupe medijske nastupe (šest korporacija poseduje gotovo sva američka sredstva masovnog opštenja) i plaćanje stručnjaka za medijsku manipulaciju građanima. Ako se ima u vidu i činjenica da je u poslednje tri decenije neko s prezimenom Buš ili Klinton bio u vladi na nekom od najodgovornijih položaja, te da ima još političkih dinastija u Kongresu (npr. Kenedi), onda je jasno da je insistiranje na demokratskom nazivu za američki politički sistem teško održivo, a da njegovo uporno opstajanje može da se zahvali ideološkoj ulozi „političke nauke” i publicistike koje demokratskom nalepnicom pravdaju kapitalizam (socijalizam je „evropska bolest”), uprkos izričito izraženim rezervama „očeva osnivača” prema demokratiji.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu