Jugosfera

U ,,Politici” od 29. avgusta u prilozima A. Apostolovskog i J. Čalije prezentira se i komentariše izraz ,,jugosfera”, kao reč na koju se sve češće nailazi u stranim medijima koji se osvrću na aktuelne društvene i političke prilike i neprilike na eksjugoslovenskom prostoru. Kao tvorac tog izraza pominje se britanski novinar Tim Džuda, ekspert za pitanja koja se tiču današnje situacije na ,,zapadnom Balkanu”. Tako od njega doznajemo (kod nas nema ko da nam o tome kaže?) da u tom novokrštenom prostoru teško opterećenom nerešenim problemima, ,,mit o bivšoj državi lebdi kao daleko ali moguće rešenje”. Da takav ,,mit” tu zaista ,,lebdi”, kaže Džuda, pokazuju ne samo upadljive integralističke tendencije u domenima politike, ekonomije i kulture, već i sve jače izraženi ljudski, životni afiniteti, primetni i u ponašanju ličnosti iz najviših instanci vlasti.
Na to ipak ne treba gledati previše optimistički. Sam zvuk reči ,,jugosfera” u ambijentu na koji se ona odnosi izaziva različite reakcije. Sa jedne strane se, kako je rečeno, osluškuje sa radoznalošću, čak i sa nadom. Sa druge strane se prezrivo odbija kao mrski eho jugonostalgičnih uzdaha kojima se priziva ,,rđava prošlost”. Da li taj prezir krije u sebi potisnuti strah od navodno nemoguće restauracije integrisane državne zajednice južnoslovenskog naroda? Pogotovo ako se danas sve jasnije opažaju realni životni interesi tog naroda, čija ostvarivost je zavisna od osnove stvorene analognim integralističkim procesima.
Ali svest o tome ne može prevagnuti dok je u tom narodu toliko onih za koje je ta država definitivno ,,mrtva”. I čemu onda prizivati njenu utvaru nekom pričom o ,,jugosferi”?
A šta ako priča o ,,lebdenju” duha ,,jugosfere” nad našim glavama nije prilog za antologiju političke fantastike već refleksija realne kohezivne sile koja stimuliše integraciju prostora ,,zapadnog Balkana”? Šta ako ta sila izbija iz vrela nadmoćne istorijske tenzije koja, nepredvidljiva kao i uvek, određuje sudbinu tog prostora za bližu ili dalju budućnost? Ako je taj prostor dezintegrisan ,,iz strasti”, kao što nam je sve više jasno, onda je ta ,,strasnost” slaba prepreka pred pomenutom tenzijom. Šta ako je ,,jugosfera” više nego reč koja topografski locira jedan prostor ,,događanja stvarnosti”? Šta ako u toj reči klija seme za mogući politički, privredni i kulturni konsenzus koji bi ljude što žive na južnoslovenskom prostoru priveo rešavanju mnogih životnih problema kraćim putem od maratonske staze izvikanih evroatlantskih integracija? Tim pre ako taj konsenzus ne bi zahtevao ,,smrt” isprodukovanih nacionalnih drža(vic)a, već preferirao emancipatorski koncept zajedništva zasnovan na principima demokratski ustrojenog civilnog društva?
U jednom od pomenutih ,,Politikinih” priloga čitamo i mišljenje uvaženog književnika Miljenka Jergovića koji nas podseća da ,,u ljudskoj istoriji dve stvari nisu zabeležene: mrtvaci nikad nisu oživljavali, niti je i jedna nestala država vaskrsnula”. Poštovani pisac mogao bi da se seti da je Srbija, u kojoj je on više nego drag gost, država koja je vaskrsnula pet stotina godina nakon svog ,,pogreba”. Njegova Hrvatska bila je ,,mrtva” gotovo duplo duže, pa je ,,oživela”… Šta ako je ,,jugosfera”, koju svet opaža bolje od nas što u njoj bitišemo, nagoveštaj još jednog mogućeg ,,vaskrsnuća”? Reč o tome zvuči bajkovito, zar ne? Trezveni skeptik će reći da nije umesno nečije snove pretpostavljati stvarnosti. Njemu se može uzvratiti podsećanjem da je to što danas zovemo stvarnošću do skora i samo bilo nečiji san.