Dileme – smislene i besmislene

Od početka tranzicije jedna lažna dilema je prisutna u našoj javnosti; dilema državni ili privatni univerziteti utemeljena na stavu da je njihova koegzistencija isključena. Ako se prati geneza ove dileme, ona na početku procesa tranzicije započinje kao otvoreni otpor privatnim univerzitetima uopšte, i sastavni je deo otpora privatizaciji i svim neophodnim reformama koje podrazumeva tranzicija. Kada je društvena praksa, ne samo u Srbiji, već i u drugim mnogo uspešnijim zemljama tranzicije potvrdila besmislenost ovog otvorenog otpora, on se postepeno transformisao u dilemu – državni ili privatni univerziteti, koji se temelji na stavu da su oni antipodi, a ne komplementarne komponente.
Nesporno je da je dilema državni ili privatni univerziteti lažna. Potvrda za to se, pre svega, nalazi u istoriji, koja nas uči da u velikom broju danas razvijenih, demokratskih zemalja vekovima postoje privatni univerziteti. Ova činjenica, kao i činjenica da u jednom broju zemalja, koje su ekonomski razvijene, ne postoje državni već samo privatni univerziteti, obesmišljava pitanje o smislu i opravdanosti postojanja privatnih univerziteta, kao i njihove koegzistencije sa državnim univerzitetima.
Naprotiv, ova lažna dilema i rasprave o njoj, maskira pred ukupnom javnošću ona suštinska strateška pitanja – koliko država uopšte brine o univerzitetskom obrazovanju, kakva je strategija tog obrazovanja, koliki se procenat nacionalnog dohotka izdvaja u te svrhe i kakvi smo na tom planu u poređenju sa drugima, pri čemu se podrazumeva da se poredimo sa boljima od nas. Za mene je, na primer, neuporedivo važnije pitanje kakve će dugoročne posledice imati ovakav način primene Bolonjske deklaracije i zašto je reforma univerzitetskog obrazovanja pretvorena u gomilu besmislenih birokratskih procedura i obrazaca nego sve rasprave o privatnim i državnim univerzitetima i njihovim međusobnim odnosima.
U svemu tome postoji samo jedno smisleno pitanje – kakav je kvalitet univerzitetskog obrazovanja, da li su univerziteti, bez obzira na vlasničku strukturu, dorasli zahtevima novog doba i koliko su uspešni u stvaranju intelektualnog potencijala koji će biti kreator društvenog i tehnološkog napretka u vremenu koje je pred nama.
Takav pristup vodi otvaranju ključnog pitanja, od koga zavisi perspektiva univerzitetskog obrazovanja, ali i budućnost društva u celini. Naime, kao i sva društva u tranziciji i Srbija je kao jedan od temelja nacionalne ekonomije prihvatila tržišnu utakmicu aktera privrednog života društva. To je zasnovano na činjenici da tržište, uz sve nedostatke i ograničenja, predstavlja snažan pokretač ekonomskog i tehnološkog razvoja. Međutim, ono što praksa takođe potvrđuje jeste činjenica da se tržišna utakmica ne može uspostaviti samo u ekonomskom životu društva, a da se ne uspostavi i u svim drugim oblastima – nauci, kulturi, politici, pa i u univerzitetskom obrazovanju. To proističe iz činjenice da je tržišna utakmica po svojoj suštini uvek utakmica ljudskih sposobnosti i znanja. To znači da nije moguće da se u ekonomiji uspostavi časna i ravnopravna utakmica u kojoj pobeđuju najbolji, a da u politici, nauci i obrazovanju, pobednici budu proglašeni po nekom drugom principu. A država u ovoj oblasti treba da uradi ono što inače nije uradila ni u drugim oblastima – da uspostavi ravnopravna pravila igre i da kontroliše sve učesnike da se ponašaju po tim pravilima.
Na taj način postale bi besmislene optužbe da je osnovni motiv privatnih univerziteta profit, a državnih društveni interes, koji automatski deli poslenike u ovoj delatnosti na dobre i loše. I jedni i drugi, naime, obavljanjem iste delatnosti ostvaruju prihode i zarade, pri čemu su državni univerziteti u tom pogledu u očiglednoj prednosti. Ne treba, pri tome, zaboraviti da država nikome ništa ne daje džabe. Od onih kojima daje novac očekuje lojalnost. Uveren sam da se tu nalazi jedan od uzroka napada na privatne univerzitete.

Profesor na Megatrend univerzitetu u Beogradu