Redovi u Beču za Fridu Kalo

Od našeg specijalnog izveštača
Beč – Ispred galerije Kunstforum već nekoliko dana se formiraju dugi redovi ljudi koji strpljivo čekaju da pogledaju retrospektivu meksičke slikarke Fride Kalo (1907-1954). Izložba „kraljice bola” koja je prethodno, u nešto skraćenom izdanju, gostovala u Berlinu, interesantno je koncipiran omaž umetnici koja je svoje lične tragedije, strahove, nade i intimne trenutke pretvarala u snažne likovne kompozicije.

Izloženo je 140 radova od kojih 50 ulja na platnu, a među ostalim eksponatima nalazi se gipsani korset sa srpom i čekićem iz 1950. naslikan na bolničkoj postelji, njena odeća, nakit i bogata fotodokumentacija. Ovaj deo izložbe delimično se oslanja na retrospektivu Tine Modeti („fotografa revolucije”) koja se može videti u bečkom Kunsthausu. Fotografski deo je zanimljiv iz istorijske perspektive modeliranja imidža Fride Kalo, koja je od najranijeg detinjstva bila okružena fotografima.

Zahvaljujući otkriću arhiva u „Plavoj kući” (dom Fride Kalo u Kohoakanu, Meksiko), tog mističnog mesta upoznavanja Lava Trockog i Andrea Bretona, ispravljene su mnogobrojne pogreške ponavljane u njenoj biografiji, koja je sada i popunjena mnogim nepoznatim detaljima.

Istraživači se još uvek bave proučavanjem čitave njene korespondencije sa lekarom specijalistom i privatnih foto-albuma. Potreba za rekonstrukcijom njene životne priče je neophodna – Frida Kalo je donekle i sama učestvovala u stvaranju pogrešnih mitova o sebi.

Danas je poznata činjenica da je neretko iskrivljavala istinu o svome poreklu (u sebi nema jevrejske krvi), o navodnom bolovanju od poliomijelitisa u mladosti, ili, na kraju krajeva, o godini rođenja. Ostale priče koje su se polako tkale oko njene ličnosti uvek malčice prekrivene velom misterije, išle su u pravcu teorija o „velikoj patnji zbog muževljevih preljuba” i duševnoj rastrojenosti. Frida, koja se polako razotkriva teoretičarima, a sa njima i javnosti, bila je, izgleda, mnogo jačeg psihičkog sklopa. Ispostavlja se da nimalo nije patila od kompleksa manje vrednosti u odnosu na svog problematičnog životnog saputnika koji je za života imao kultni status u Meksiku. U pogrešne reference se u međuvremenu ubrajaju i Pikasovi citati bazirani, kako se ispostavlja, upravo na izmišljotinama Dijega Rivere.

Bol je stalni životni pratilac Fride Kalo kojoj se, u osamnaestoj godini, tokom teške saobraćajne nesreće (1925) u kičmu zabija metalna šipka. Jedno vreme će biti vezana za krevet, zatim za invalidska kolica, a u nekoliko navrata biće primorana da nosi čelične ili gipsane korsete. Tokom prvih meseci nakon nesreće koje provodi u bolnici, Frida Kalo zapravo otkriva svoj slikarski talenat. Smesta zaboravlja na svoju pređašnju želju da se preda pozivu bolničarke, čime počinje priča o jednoj od najautentičnijih slikarskih ikona 20. veka.

Za Fridu Kalo mnogi će danas banalno reći: „Ma, to je ona „spojene obrve i brkovi”, a drugi će prepoznati duhovnu lepotu žene koja, prihvatajući sebe onakvu kakva je, ne mari da ulepša svoje nedostatke. Njena prirodnost, jaki politički stavovi i samosvesnost, koja se tumači kao potpora feminističkom pokretu, sastavni su deo umetnosti koja, iako je prigrlila izvesne elemente moderne, kombinuje arhaično sa novim i fantastično sa realnim.

Brza na jeziku, Frida Kalo tokom čitavog svog života od prijatelja stvara neprijatelje – njena kritika nadrealista sa kojima 1939. provodi vreme u Parizu, gorka pilula za Andrea Bretona koji ju je „otkrio” i koji je njen rad promovisao, dovela je do toga da joj vrata za samostalnu izložbu u francuskoj prestonici preko noći zatvore.

Kalo dovršava svoj prvi autoportret, ulje na platnu „U somotskoj haljini” (1926), kao poklon svome ljubavniku Alehandru koji je poredi sa Botičelijevom Venerom. Slikarka, i pored nesnošljivih bolova koje je neprekidno muče, sebe u portretu predstavlja kao tek zaljubljenu, nasmejanu ženu. Kasnije će Alehandru napisati u pismu: „Tvoj Botičeli se oseća dobro, ali duboko u duši je tužan ...”

(/slika)

U mnogobrojnim portretima, a oni čine 80 odsto svih njenih umetničkih radova, u kojima sa šokantnom direktnošću obrađuje razna duševna stanja i faze svog života, Frida Kalo ne poznaje tabue. Na platnu „Moje rođenje” (1932) prikazuje sopstveni dolazak na svet: glava novorođenčeta se pojavljuje iz utrobe majke kojoj je, s obzirom na to da je već mrtva, preko torza prebačen beli čaršav. „Iako se Frida Kalo u svakom od svojih dela bavi sobom, to čini svaki put u drugačijem kontekstu, sa drugačijom pozadinom i u drugačijoj ulozi.

Nijedan detalj se ne ponavlja i nijedan potez kičicom nije beznačajan”, piše u svome eseju Helga Prignic-Poda. Na izložbi u Kunstforumu, posetilac može da se direktno uveri u istinitost ovih reči. Svaka kompozicija ima svoju šifrovanu poruku – potrebno je poznavanje istorijata svake od njih. Srećom, tu se nalaze detaljna propratna objašnjenja, što u vidu tekstova, što na audio vodičima.

U mnogim radovima izrađenim po narudžbi poznatih ličnosti nalaze se skrivene poruke, mnoge nimalo laskave. Kalo, koja se interesuje za strane jezike i tumačenje simbola, služi se svojim sopstvenim likovnim jezikom kojim nije preterano blagonaklona prema ljudima koje ne ceni.

Poznat je slučaj platna za trpezariju predsednika države na kome je Kalo naslikala šuplju tikvu. To delo je vraćeno sa obrazloženjem da nosi uvredljivu poruku.

Izložba traje do 5. decembra

Marina Bauer