Sakupljanje rasutih mozgova

Mozgovi srpskoga naroda najlakše se nalaze po međunarodnim aerodromima, a čini se da su rasuti svuda. Ali kada se nešto raspe, nije ga baš lako sakupiti. To vam je kao priča o Pepeljugi. Zla maćeha, koju u našem slučaju zovu „sankcijama”, sirotoj Pepeljugi je prosula zdelu pasulja u pepeo i rekla joj da neće ići na bal ukoliko ne pokupi sav pasulj. Sirota Pepeljuga silno se potrudila, ali jedno zrno pasulja je ostalo u pepelu i nada da će otići na bal zauvek je nestala.
Dok sam u toaletu minhenskog aerodroma prao ruke, jedan od vodoinstalatera koji su ležali na podu, ispod lavaboa, verovatno popravljajući ga, povikao je svom kolegi: „Dodajder mi taj šrafciger!”
Posumnjao sam da pričaju na srpskom jer „šrafciger” zvuči kao nemačka reč, a nekoliko reči pre toga sam možda pogrešno čuo. Istisnuo sam još malo sapuna u dlan kako bih utvrdio da li sam se prevario.
Baaam! Nešto je prilično odjeknulo. Pogledao sam ispod lavaboa odakle je zvuk i došao.
„Pu! Majku ti tvoju!”, povikao je vodoinstalater.
„Šta bi?”
,,Ma roknuh glavudžom u ovu cevčinu!”
Samo da se ne raspe još koji srpski mozak, pomislio sam nakon što sam utvrdio da je citirani dijalog u celosti izgovoren na čistom srpskom jeziku i sa beogradskim akcentom. Pošto sam obrisao ruke o peškir koji na senzor izlazi iz rolne, uputio sam se ka izlazu 33 gde čekam let za London.
Kada imate let sa presedanjem, još je lakše primetiti rasejane, još je lakše primetiti razlike između ljudi i država. Ako letite iz Srbije u neku zapadnu zemlju, teško da ćete iz aviona izaći na onaj lagodan izlaz koji vas direktno uvede na aerodrom. Pre će vas iskrcati nasred nekakvog prostranstva odakle se aerodrom i ne vidi, pa će vas ukrcati na nekakav autobus i onda vas klackati 20 minuta do aerodroma. Ako letite iz neke zapadne države u Srbiju, teško da ćete kao čovek ući u avion, već će vas, po starom dobrom običaju klackati 20 minuta u autobusu, pa ćete kada stignete do svog aviona, koji najčešće stoji u redu sa avionima afričkih avio-prevoznika, istrčati iz autobusa, kao nekakav kriminalac, i uz truckave stepenice utrčati u avion.
Ali ne treba biti demoralisan tužnom realnošću – vaša država će vas uvek ispratiti i dočekati kako dolikuje, čak i one koji svoje mozgove raspu ispod lavaboa u Evropskoj uniji, ili svoje mozgove na tanjiru serviraju hordi Hanibala iz NASA, Nokije, Ševroleta i ostalim divovima svetske nauke – svi ste vi dobrodošli natrag u domovinu.
Među gomilom sveta koji je na beogradskom aerodromu čekao „bording” za svoj let za Minhen izdvojile su se tri grupe putnika. Prvu su činili bračni parovi u proseku srednjih godina, od glave do pete obučeni u „mis siksti” sa „guči” i „luj viton” detaljima, koji su diskutovali o tome kako je sve pod kontrolom, jer u ručnom prtljagu nose samo parfeme koje su nakupovali u fri-šopu, dok su ajvar, sir i pršuta na sigurnom, u prtljagu koji se predaje pre ukrcavanja u avion. Drugi tip su individualci, u odelima sa kravatama i sa poslovnim tašnama – svi sede odvojeno, međusobno se odmeravaju pre ukrcavanja, jer kada se ukrcaju u svoju biznis klasu, biće previše blizu jedni drugima. Treći tip putnika su oni na koje se jezička formulacija „odliveni mozgovi” u svom originalnom značenju i odnosi – to su mladi ljudi, kojima u Srbiji očigledno nešto nije pasovalo, pa tako ozareni, sa osmehom i mrvicom strepnje, čekaju let za ono što će većina nazivati lepšim i kvalitetnijim životom.
U iščekivanju svog leta za London primećujem ženu koja čuči ispred svog deteta. „Ti si krmača”, dete viče na svoju majku, dok ona viče na njega. „Ja krmača! Sada ćeš ti da vidiš!”, hvata ga za kosu i čupa.
Rasućete mu mozak, pomislio sam, pa mu mere države neće pomoći da ga sakupi.
Let do Londona brzo je prošao. U Oksford sam stigao dva sata kasnije. Sa kolegama sa fakulteta ove godine ću živeti u kući, a ne u studentskom domu. Moja soba je u potkrovlju, sa pogledom u nebo, a plafon mi je pod kosinom krova. Dok sam se raspakivao tri puta sam udario glavom u plafon i svaki put sam se ponadao da se neće razliti još jedan srpski mozak.