Svako ima svoju zaradu

Kada se u svetu analiziraju ili upoređuju univerziteti onda se govori o kvalitetu nastavnog kadra, u smislu njihovih pedagoških, naučnih, inovativnih i preduzetničkih ostvarenja, o raznovrsnosti studijskih programa, o raspoloživoj infrastrukturi (opremljenost laboratorija i biblioteka), o saradnji sa drugim visokoškolskim ili istraživačkim ustanovama i tome slično. Indikativno je da analize kvaliteta univerziteta ne uključujuvlasničku strukturu. Reklo bi se da preovlađuje uverenje da to nije relevantan pokazatelj kvaliteta jedne ustanove. Za razliku od toga, kod nas je vlasništvo postalo svojevrsna vododelnica kvaliteta. Sa jedne strane su privatni koji su po definiciji loši, a sa druge državni koji su naravno dobri.

Osnovni argument koji se, po pravilu, navodi je da su privatni univerziteti osnovani zbog profita. Iako je nesumnjivo tačno da ovi univerziteti ostvaruju profit, ne vidi se nijedan razlog zašto bi to samo po sebi bilo dostojno nipodaštavanja, kao ni zašto se privatnim vlasnicima odriče svako pravo da se tim poslom bave i iz nekih drugih razloga; recimo i zato što su uvereni da se na državnim fakultetima na kojima su pre toga radili nisu mogli izboriti za poboljšanje kvaliteta, diverzifikaciju programa itd. U samoj priči o profitu se, pored toga, gubi iz vida da državni univerziteti kroz školarinu koju plaćaju samofinansirajući studenti ostvaruju takođe značajan profit. Pri tome, dok državnim univerzitetima makar deo infrastrukture i troškova rada obezbeđuje država iz budžeta, privatni su prinuđeni da sve troškove pokrivaju prihodom od školarina. Suštinska razlika je jedino u tome da deo profita privatnih univerziteta dele vlasnici, dok gotovo celokupni prihod od školarina na državnim univerzitetima odlazi na povećanje prihoda nastavnika. Otuda činjenica da neko ubira profit sama po sebi ne govori apsolutno ništa o kvalitetu. On može biti i visok i nizak, u zavisnosti od niza drugih faktora koji nisu nužno u vezi sa vlasničkom strukturom.

Sledeći argument se odnosi na prolaznost na ispitima koja je po pravilu veća na privatnim univerzitetima, što se uzima kao dokaz nižeg kvaliteta, što je takođe svojevrsni paradoks u odnosu na uobičajena svetska merila. Smatra se naime da je prevashodna dužnost svakog nastavnika da studente nauči disciplini koju im predaje do mere da oni mogu da na ispitu pokažu znanje i kompetencije koje su stekli. Mala prolaznost na ispitu se svuda u svetu posmatra kao neuspeh nastavnika, samo se kod nas tretira kao dokaz ozbiljnosti i kvaliteta nastavnika. Nesumnjivo je, naime, da u visoko korumpiranom društvu kakvo je naše prolaznost na ispitu može da bude rezultat nesolidnosti ispitivača, ali ona isto tako zavisi i od truda koji nastavnik ulaže, od metoda nastave, od veličine grupa za predavanja itd. Drugim rečima, sama prolaznost bez analize čime je ona uslovljena ne govori baš ništa o kvalitetu studija. Na isti način na koji se velika prolaznost na privatnim univerzitetima može pripisati želji da se zbog profita privuku studenti, tako se i mala prolaznost na državnim univerzitetima može razumeti kao nastojanje da se što veći broj studenata sa budžetske kvote prebaci u samofinansirajuću, čime se takođe povećava profit.

Konačno, ne treba izgubiti iz vida da je do sada jedina ustanova pod osnovanom sumnjom da je prodavala diplome, zapravo državna ustanova. Mirnoća sa kojom akademska zajednica državnih univerziteta u Srbiji posmatra odugovlačenje afere ,,indeks” gotovo da joj oduzima svako moralno pravo da govori o korupciji ili pomanjkanju kvaliteta na bilo kojoj drugoj ustanovi. Imajući sve ovo u vidu, moje duboko ubeđenje je da je dilema ,,državni” ili ,,privatni” potpuno veštačka. Time se, na neki način, implicira da je kvalitet državnih univerziteta neupitan, pa nema ni potrebe da se u ceo sistem visokog obrazovanja uvedu neki realni, opšteprihvaćeni kriterijumi ocene kvaliteta. Pored toga, time se svakako i eliminiše svaki nagoveštaj konkurencije koja je u normalnom okruženju uvek podsticajna. U zemlji u kojoj se još uvek veruje da je posedovanje bilo kakve diplome važnije od stvarnog znanja i stečenih kompetencija, i u kojoj se kvalitet diploma ne proverava na tržištu rada, priča o kvalitetu ima prevashodno reklamnu svrhu. Moguće je da akademska zajednica u celini nije odgovorna za to stanje duha, moguće je da ona i nije u stanju da ga promeni, ali to je svakako ne oslobađa obaveze da, ako već želi da vodi raspravu o kvalitetu, to radi na daleko ozbiljniji način i bez paušalnih neutemeljenih ocena.

*Profesorka na Elektrotehničkom fakultetu BU