Mi,srpski revidirci

Mi smo stari srpski revizionisti, odnosno revidirci.Naime, bilo mi je žao da u direktnom TV prenosu sa Ist rivera gledam ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića kako mu u Generalnoj skupštini UN predstavnik države Fidži drži lekciju o Kosovu i podržava „reviziju” naše prvobitne rezolucije, dok predstavnici države Albanije nisu propustili da prvo osude našu prethodnu verziju rezolucije kao kontroverznu i destruktivnu, dok su ovu revidiranu zdušno podržali.

A onda je došlo do sveopšteg konsenzusa oko rezolucije, koja po mom mišljenju, i kada je analiziram i uz najbolju moguću volju, uz sve moguće simpatije prema njenim piscima i redaktorima, uz sve moguće uvažavanje okolnosti, konteksta, uslovljavanja ili ne, finesa, budućnosti, perspektive, boljeg života nas, naše dece, unuka i praunuka, uz sve moguće poštovanje prema ministru spoljnih poslova Srbije, prema predsedniku Srbije, članovima telefonske vlade, dakle uz sve to, ta rezolucija prihvaćena u UN ne proizvodi praktično ništa. Jer ona nije rekla ništa novo. No, istovremeno, u novoj rezoluciji došlo je do jednog bitnog falsifikata na koji smo pristali. Naime, savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu doneto je o deklaraciji kojom je proglašena nezavisnost Kosova, ali ne i o samoj nezavisnosti. MSP je dao mišljenje da ta deklaracija nije protivna međunarodnom pravu, dakle MSP je izbegao suštinsko pitanje o samoj nezavisnosti, odnosno MSP nije hteo uopšte da se izjašnjava o secesiji, već se „pokrio” izgovorom o deklaraciji kao formalnom aktu. Upravo je to bio glavni argument i nama u Srbiji kada smo posle odluke MSP-a od 22. jula objašnjavali šta se to dogodilo u Hagu, pa je bilo i domaćih žestokih kritika „ko je uopšte od odgovornih u Beogradu i postavio tako nestručno pitanje o deklaraciji”. I sada, odjednom, u novoj rezoluciji falsifikuje se i ono što smo „nestručno” postavili kao pitanje. U novoj rezoluciji piše da „Generalna skupština prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja MSP-a o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo”. A MSP je dao mišljenje o deklaraciji, koju su po MSP-u proglasili „međunarodno irelevantni faktori”, pa zato i ta deklaracija ne može biti protivna međunarodnom pravu. U redu, to je zapravo isto, ostalo su samo finese, reći će neko. Ali u međunarodnom pravu finese nekada odlučuju. Sa ovakvim „finesama” naša spoljna politika postaje proizvod kojeg nikome u svetu nećemo moći da prodamo. Jer nema kredibilitet, jer i dogma ima rok trajanja. Bila jednom jedna velika greška, ništa nismo naučili od istorije. A to je da vakuum snage države uvek priziva strano mešanje i da šef države nikada ne sme da bude u situaciji da bira između apokalipse ili kapitulacije. Iako, ja lično nisam nešto sklon da alternative oko EU vidim kao apokalipsu. Jer je ne vidi trenutno ni 48 odsto građana EU koji nisu zadovoljni sa EU.

Zapravo, ako je neko očekivao da bi usvajanje naše prvobitne „nerevidirane“ rezolucije u UN nešto promenilo oko Kosova taj je teški naivac. Sastanci UN su čuveni po tome što se na njima ne postiže ništa konkretno, UN su odavno puki debatni rasipnički klub dokonih političara i zgodnih sekretarica. Klub bez ikakvog kredibiliteta kada je reč o sprečavanju rata, ili zloupotrebi ljudskih prava. Klub na margini svetskih sukoba, klub čijih oko 22 odsto troškova pokrivaju SAD. Dovoljno jasno?

Ne treba sada, zbog svega ovoga, biti previše oštar prema Vuku Jeremiću. Šef diplomatije Srbije i Crne Gore Vuk Drašković izjavio je novinarki Nataši Odalović za radio Slobodna Evropa, krajem februara 2005. godine, kako je on „rekao generalnom sekretaru UN da se na Kosovu, pod broj jedan, moraju primeniti standardi u celini i u njihovoj primeni moramo mi da učestvujemo i, pod broj dva, obaveza je međunarodne zajednice i UN da poštuju Povelju UN i da poštuju Rezoluciju 1244. Sada, posle samo pet godina, nekadašnji šef diplomatije šalje čestitke predsedniku države za ovu najnoviju rezoluciju. Revidirci i oni drugi.

U eri globalizacije razvoj „potčinjenih” nacija zapravo je investicioni poduhvat sila koje dominiraju tržištem. Pod ljupkim nazivima demokratizacije i liberalizacije krije se trijumf zapadnog neokolonijalizma. Imperijalizam nije iščezao samo zato što ga ne zovemo istim imenom. Države doživljavaju slom i onda se obnavljaju uz stranu pomoć, odnosno uz imperijalnu vlast. Uz to ide i uništenje međunarodnog prava. Verovatno je samo pitanje vremena kada ćemo i mi u Srbiji prestati na to da gledamo negativno.

O da, nisam znao da u Beogradu postoji „Klub prijatelja Sandžaka”. Čine ga neke zapadne diplomate akreditovane u glavnom gradu Srbije. Redovni sastanci. Kako to da još nije formiran „Klub prijatelja Negotinske Krajine”?