Baletski genije
Na zagušenom tržištu izdavačke demokratije, knjiga Milana Šugovića deluje kao – kapric. "Ljvočka".Tako je, gramatički i komercijalno neubedljivo, naslovljena priča o umetniku za kojeg ovde zna tek nekoliko ljudi. Vaclav Fomič Nižinski, baletski genije rođen krajem pretprošlog veka, plesom i prejakim životom preigrao je ono i ovo vreme. Neshvaćen, naravno, umro je u Londonu 1950. godine. Njegova ruska preosetljivost iskuslila je bolne svetlosti Pariza, Monte Karla, Beča, Njujorka.
Prethodno, značajnije interesovanje za Nižinskog u ovdašnjem duhovnom prostoru, iskazao je Mladen Popović – njegova drama "Nižinski", u režiji Irfana Mensura, prikazana je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1993. godine. Ko bi slutiti mogao da je, trinaest godina pre toga, ekscentrični umetnički i životni opus Nižinskog, postao opsesija jednog kontrolora letenja. Mašinski inženjer Milan Šugović (jedno vreme ekspert za organizcaiju vazdušnog saobraćaja pri Ujedinjenim nacijama ) voleo je – Stravinskog. Prateći ga, uplovio je u svet baleta gde je "sreo" i boga inspiracije za svoju romansiranu fantaziju. Susret se odigrao u antikvarnici u Njujorku, nad monografijom o Nižinskom.
"Na jednoj fotografiji fascinirao me je unutarnji sukob koji sam naslutio iza lika mladića hipertrofiranih mišića i udova sa venama koje su otkrivale tragove fizičkih napora. Igrač gotovo ženstvnog lika i stava, u ulozi "Plavoga boga", nežno je naslonio glavu na sopstveno rame i u delikatno ispruženoj ruci držao cvet. Pomislio sam, kakva je morala biti unutarnja patnja te ličnosti koja je u sebi sadržala takve suprotnosti, kako li se taj čovek morao boriti sa samim sobom"?
Dalja istraživanja, savladavanje kompletne litearture o umetniku, gedanje baleta pa čak i dodir kostima u kojima je legenda plesala, nisu bili dovoljni. Autor je osetio potrebu, ne da se spasi opsesije, već da svoja saosećanja i osećanja literarno formuliše, da dramaturgiji jedne burne biografije dopiše sasvim moguće epizode i replike. Potpuno posvojenim životom Nižinskog, Šugović se kreće opušteno, sa familijarnom bliskošću, imena i veličine od kojih se strepelo u belosvetskim salonima, svodi na deminutive i podsmeh. Fokin je "Mihaila", Teljakovski "Teletina",Valerija je "Femka" a Vaclav se javlja kao "Lav", "Lova" i "Ljvočka". Fragmenti filozofskih opservacija kombinuju se sa banalanim činjenicama zemnih patnji. U poglavlju "Atrakcija truljenja", mrakovanje nepokretnog umetnika na temu biološkog raspada, ide do konstatacije da je i ljubav samo obnavljanje materije za truljenje.
Nemogućnost razlučivanja šta je autentično a šta domišljeno, da li su u pitanju misli jednog ili dva uma, govori o "slatkoj" paranoji pisca u kojeg se zauvek uselio njegov junak. I obrnuto. Ušavši u lik Nižinskog, autor čak i činjenice aranžira po mogućem ukusu miljenika. Nema hronološkog ni tematskog reda u njihovom druženju. Mit Nižinski ukazuje se najčešće kao muški nesrećković nimalo božanskog držanja. Pod noge mu, istovremeno, padaju ruže, spletke i zavist. Iz pozornice prete zarđali ekseri. Prava dramica ispisana je o premijernom, pariskom debaklu baleta "Posvećenje".
"Ne plači, Ljvočka, u greškama leži suština umetnosti", tešio ga je pripiti Sergej Pavlovič.
Rasterećen stilske perfekcije i faktografske doslednosti, autor će tu i tamo zbuniti, možda i naljutiti, znalce baletske istorije. Čitalac bez emocija za fluide vekovima udaljenih a srodnih duša, ostaće slatko zavaran onim "ja" iz knjige. Ali, zašto bi svako morao znati da je Nižinski alibi da se ispovedi i deo ličnih snova. Snovi su, inače, omiljena zona Milana Šugovića. Kao vojnik je preveo "Uspomene, snove i razmišljanja" Karla Gustava Junga; sačinio je i "dokumentovao" zbirku od hiljadu dvesta snova koje je sanjao od detinjstva do danas. Kreativno se dopisivao sa prijateljima za koje je bio samo "međunarodni ekspert u vazduhoplovstvu".
"Koliko je bilo teško, i fizički i psihički, pomiriti dva različita opredeljenja u sebi – živeti od jednog, a pritom živeti za drugo – sam najbolje znam. Ali, ne žalim se. Svestan sam da je baš ta stalna borba bila jedan od presudnih činilaca u formiranju moje ličnosti. Konačno, mogu da kažem da se "žrtva isplatila". Mogu da budem ono što jesam. Uostalom, možda je nepravedno tako govoriti, jer menjajući metale, alhemičar je promenio samog sebe".Šteta što u knjizi nije štampana i autbiografska ispovest autora.