Pendrek bez Erosa

Selimir Radulović nahuškava na mene svoje anonimne pajtaše iz tzv. Kulturnog centra „Karom”. Onda, opet grdi „Politiku” što je postala „terapeutsko jastuče”. Ovo su prvi Selimirovi tekstovi objavljeni u „Politici”, dok moja saradnja sa uglednim listom traje trideset godina. „Orfeus” je štampao moju bibliografiju gde se samo u rubrici „Zastupljen u antologijama” nalazi preko dvesta jedinica (pesama), koliko ne iznosi ni cela bibliografijica S. Radulovića.

Prošle godine, da bi pomoglo, Brankovo kolo je u „Karomu” priredilo nekoliko vrhunskih programa, pa i nastup Matije Bećkovića. Selim-paša Radulović je lično prodavao pesnikove knjige, halapljivo raspakivao pakete, unezvereno vraćao kusur i stavljao novčanice u nabrekle džepove.

I ove godine, 19. avgusta, Brankovo kolo je uputilo pismo „Karomu” obaveštavajući ga da želi, pored ostalog, organizovati čuveni pesnički turnir u šahu. Vlasnici „Karoma” su predlog prihvatili u telefonskom razgovoru, a onda, posle mog mišljenja o „antologiji”, koje im je hitro preneo njihov pajtaš u talu, poslali Brankovom kolu ovo pismo:

„Poštovani gospodine Grujičiću, i pored dobre volje, čak i da ste nam ponudili neke od Vaših najatraktivnijih programa u našem prostoru, nismo u prilici da prihvatimo Vašu ponudu. Razlog je svetska ekonomska kriza i izuzetno loš poslovni bilans jula i avgusta 2010, velika investicija koja je u toku. Nadamo se boljim vremenima i kompleksnijoj saradnji između Vaše ugledne institucije i našeg Kluba kulture „Karom”.S poštovanjemPerica Milutin (i) Aleksandar Matić”

Ako laže koza, ne laže rog. Jasno se vidi ko je odbio i prekinuo saradnju. Iz pisma se vidi i da se tzv. Kulturni centar „Karom” ne zove tako, već Klub kulture „Karom”. A iz antologije prognan, Momir Vojvodić peva: „Njušio je vučad ispod štalskih vrata, / te noći sam vuka primio za brata”.

Ovih dana se obeležava stogodišnjica rođenja Skendera Kulenovića koga nema u antologiji. Lepa je prilika, dakle, da Selim-beg na promociji u „Karomu” istakne stogodišnjicu rođenja velikog srpskog pesnika, autora antologijskog sonetnog ciklusa „Ocvale primule” i čuvene poeme „Stojanka majka Knežopoljka”.

Uplašeni Selimir Radulović, isceđen kao krpa, katastrofalno je loš polemičar, bez erosa i snage, bez duhovitosti i šarma, i – bez argumenata! Samo srđ, bes i zavist; „nakit” hrišćanskih grehova u farisejskom pamfletu. A iz antologije odstranjeni Alek Vukadinović mu peva: „Sad vetrine/ duvaju ti kroz nutrine.”

Selim-agu Cetinjskog proganja moja direktorska epoleta! Hm, tu smo, šta da se radi? Ne zna on šta su Sremski Karlovci. Tu će ga pijanci potopiti. Već ga vidim u emisiji „Farma”, udaljenog „sedam vremenskih zona” od samog sebe, u pokušaju da zdipi džak evra. A eliminisani Dragan Kolundžija moli: „Primi me za svoj sto i udri.”

Selim-aga menja partije kao čarape s rupom. Jedna poznata pesnikinja nazvala ga je „književnim policajcem”. Nikad se nije opro. Selim-žbir bi da kadruje i smenjuje, da optužuje i denuncira, da zatvara i pendrekiše. A odstranjeni Milan Nenadić škrguće: „Proklinjem te, zemljo, u kojoj se srče,/ u kojoj se bljuje i u rukav šmrče”.

Selim-juzbašu je uspalila sintagma „književnik i direktor Brankovog kola”, ispisana uz moje ime ispod prvog teksta „Kilava namera antologičara”. Selim-brate, tu sintagmu nisam dopisao ja, već urednik stranica kulture u „Politici”. A grubo isključen iz antologije, Dušan Matić pevuši: „Noć i noć i noć./ Mesto zlata i zla.”

Selim-baksuz falsifikuje činjenice da pesme Laze Kostića iz devetnaestog veka mogu da uđu u antologiju koja obuhvata period 1910/2010. Očajnički citira i zloupotrebljava Pavlovića i Crnjanskog, kao da su čitaoci „Politike” bez pameti. A odgurnuti Milosav Tešić kaže: „Kud ćeš, pile, sokole, kud s prozeblim kurčićem?”

U svoju „antologiju”, novoustanovljeni vernik po Mateju nije prizvao ni duše preminulih savremenika: Pavla Popovića, Miroslava Antića, Darinke Jevrić, Božidara Timotijevića, Tanasija Mladenovića, Branka V. Radičevića, Duška Trifunovića, Dragomira Brajkovića, Đure Damjanovića, Dušana Vukajlovića, Branka Čučka, Vojislava Despotova, Miloša Komadine... A odbačeni Milutin Bojić peva: „O, pali smo nisko!”

 Kaže da je Đorđa Sladoja i Ivana Negrišorca uvrstio kao pesnike, a ne kao sugrađane ili članove žirija Zmajeve nagrade. Sve će se samo kazati 16. februara, na dan Matice srpske. Ta antologija je pravljena samo zbog toga: preteča novoj debeloj knjizi uvek iste „poezije”– za Zmajevu nagradu. A odbačeni Jovan Hristić pojašnjava: „Da li je to neka stara groznica koju je februar/ zaboravio u mojim kostima?”

Ćušnut iz antologije, Vujica Rešin Tucić, ljušteći na nebu „jaje u čeličnoj ljusci”, mahnu: „To beše srammenn u ovoj DRAMMENN”. Amen!

Nenad Grujičić