Čekajući novi „novi talas"

Tako je to bilo u srećna vremena SFRJ: Sve češće, skoro svaki dan, na sve moguće teme, sa raznih „adresa”, u skoro svim glasilima, od najrazličitijih ljudi, čujem tu, istu, ocenu. U Jugoslaviji je bilo bolje! Mnogo bolje!

Nekako, najčešće, javljaju se umetnici, intelektualci, „kulturni radnici”, medijski poslenici, obrazovaniji svet. Naročita zainteresovanost, u tim javnim istupima, vlada za kulturni fenomen koji je danas, a i onda bio, poznat kao „novi talas”. Kako je došlo do tog talasa slobode i kreativnosti? Kako tolika raznovrsnost stilova i brojnost stvaralaca? Odakle takva nonšalantnost u idejama, i taj, prosto začuđujući dosluh sa onim što je bilo najaktuelnije u svetu, tog vremena? I ono što ljude danas izgleda najviše kopka, kako da uspostavimo vezu, kontinuitet, sa tim vremenom sigurnosti i prosperiteta?

Nedavno su me pozvali da učestvujem na nekoj vrsti okruglog stola koji je za temu imao upravo „novi talas” osamdesetih, u Jugoslaviji, i traženje odgovora na to kako da se, danas, 2010.godine, uspostavikontinuitet sa tim, potentnim, i poletnim,vremenom.

Setimo se: možda čak i sinonim za sam „novi talas” bila je, u Jugoslaviji, muzička grupa „Idoli”. A njen stvaralački motor činio je tandem Vlada Divljan i Srđan Šaper. Danas, trideset godina kasnije, Divljan je kompozitor namenske muzike i živi u emigraciji. A Šaper je jedan od najmoćnijih ljudi u tranzicionoj Srbiji, visoki partijski funkcioner, savetnik predsednika države, i vlasnik najvećeg marketinško-propagandističkog konglomerata-predstavništva, u zemlji, koji se zove McCann Ericksonn, isto kao i njegova centrala, koja se nalazi negde u velikom, postmodernom svetu. Zanimljivo je da je najznačajniji album grupe „Idoli” nazvan „Odbrana i poslednji dani”. Čudna i magična moć jednog „srećnog vremena”, čak i danas, izbija iz njega.

Shvatio sam da kod nas, u našem mentalitetu, zapravo, ne stoji, uvek, čak ni ona dobro poznata maksima da je posle bitke lako biti general. Jer, i na ovom okruglom stolu vladala je konfuzija koja, uprkos dobrim namerama, nije imala ni snage, ni mogućnosti, da poveže konkretne uzroke sa konkretnim posledicama. To me je ponukalo da se prisetim na dva konkretna uzroka, i dve konkretne posledice, koje su se tako jasno prelomile, u Jugoslaviji, baš na samom kraju osamdesetih godina XX veka.

Jugoslovenski socijalizam je, možda najviše od svih drugih varijanti socijalizama, u svetu, prihvatio načela evropskog i američkog modernizma, sa početka XX veka. A taj evropski i američki modernizam, kao što znamo, bio je sveobuhvatni društveno progresivni pokret koji je afirmisao stvaralačku moć ljudi, i njihovu sposobnost da unaprede i temeljno preoblikuju svoje životne uslove i svoje životno okruženje. I to, pre svega, kroz primenu praktičnog eksperimenta, naučnog saznanja i savremenih tehnologija.

Sa ovako konkretno postavljenom perspektivom, i modernizam, i socijalizam XX veka, pokrenuli su temeljno preispitivanje svih aspekata ljudske egzistencije, od trgovine do filozofije, od zabave do metafizike. Sa ciljem da otkriju ono što „koči” progres i sa namerom da te „kočničare” i „kočnice” zamene novim sredstvima i novim načinima. U Jugoslaviji, posle Drugogsvetskog rata, to je značilo borbu socijalizma sa „seljačizmom” („seljačizmom” kao pohlepom, mržnjom, krađom i zatucanim verovanjima u sile mračne i nadljudske). U Evropi i Americi to je značilo borbu modernizma sa fanatizmom, apsolutizmom i bahatim kolonijalizmom.

(/slika2)Uprkos ogromnom progresu, koji je postignut u vremenu modernizma, pa i socijalizma, njihove bitke, u Evropi i zapadnom svetu, završile su se, i to ne slučajno, skoro u isto vreme, tokom osamdesetih godina XX veka. Pobedili su seljačizam i apsolutizam. Nastupilo je vreme vladavine postmodernizma i tranzicionih kapitalizama. A ta vladavina, i to vreme, u kome se i danas nalazimo, teško prihvataju veru u stvaralačku moć ljudi, i njihovu sposobnost, pa i pravo, da preoblikuju svoje životne uslove i svoje životno okruženje. I to je jedan konkretan komplet uzroka i posledica koji je zbrisao i ono što smo zvali „novi talas”.

Drugi komplet je, nekako autentično, naš ali, takođe, ima veze sa ljudima i njihovim pravima. Tačnije, njihovim autorskim pravima, i pravima njihove intelektualne svojine. Jedna od prvih mera vlasti, u Srbiji, devedesetih godina, bilo je temeljno ukidanje autorskih prava, i prava na intelektualnu svojinu. Nastalo je vreme totalne otimačine i apsolutne piraterije. Taj nagli rez, iz stanja u kome je svaki uspešan kompozitor, pisac ili glumac, mogao veoma pristojno da živi, i stvara, od tantijema i autorskih prava, u stanje u kome se na njegovoj intelektualnoj svojini, pred njegovim očima, i na očigled celokupne javnosti, kriminalno bogatio neko drugi, bio je prava „šok terapija” koja je, na najdirektniji način, svima dala do znanja da niko nema prava ni na šta. Nastupilo je sablasno „vreme smrti”. Smrti za ono što jedino, zaista, može da garantuje stvarni progres. A to je pravo, autentično, slobodno i bogato stvaralaštvo.

Da li je to „vreme smrti” prošlo? I da li je naše stvaralaštvo, danas, slobodno i bogato? I ako nije, kako ga učiniti takvim da uhvati korak sa onim snažnim talasom, od pre 30 godina? Interesantno, ali slična pitanja postavljaju se, danas, od Tokija do Njujorka. Pa, tako, komentator čuvenog „Njujork tajmsa”ovako procenjuje ono što je neophodno da predsednik Obama, i njegova demokratska partija urade, u ovom momentu: „On (Obama) mora da se pridruži mnoštvu koje govori o tome zašto jedanposto Amerikanaca, onih najbogatijih, zarađuju skoro 25 posto od onoga što zaradi cela Amerika. O tome mora da progovori zato što ovaj odnos snaga najizrazitije pokazuje kako su tri decenije pohlepe, i apsolutističkog favorizovanja slobodnog tržišta dovele u pitanje fundamentalne američke ideale o onome što je pravedno, o onome što je fer.”

Amerikanci idu i dalje, u prošlost, u potrebi da osvetle to što će ih povesti u neposredno bolju budućnost. Pa se prisećaju i Franklina Ruzvelta koji je, još 1936 godine, proglasio da pozdravlja mržnju njegovih neprijatelja, iz krugova poslovnih i finansijskih monopola, špekulacija, neodgovornog bankarstva, klasne dominacije, ratnog profiterstva. Danas, mnogi u Americi uviđaju da je to bio pažljivo pripremljen politički nastup, zapravo napad, ne na sam kapitalistički sistem, već napad na određeni broj „megakapitalista”.

Dakle, izgleda da će se neki novi talas pokrenuti onda kada, neko hrabar, smogne snage, i dođe u priliku, da uradi nešto slično onome što je, davno, uradio Ruzvelt. I to važi od Tokija do Njujorka.

A za nas, ovde, uz sve to, prvi korak ka nekom „novom talasu” autentičnog, kvalitetnog stvaralaštva, taj korak kontinuiteta, jeste vraćanje punih i nedvosmislenih prava stvaraocima na njihovo autorstvo, i na njihovu intelektualnu svojinu. Tako da svi, upravo tržišno uspešni autori, umetnici, i izvođači, mogu legalno, i stvarno kvalitetno, da žive od svog stvaralaštva.

 Stanko Crnobrnja