Smrt jedina nagrada

Od našeg stalnog dopisnika
Banja Luka, 10. septembra – Pio sam svoju krv i krv svojih neprijatelja da bih dokazao da sam član Al-kaide. Rekli su mi da ću posle toga biti bolji Alahov ratnik. Nagradu sam mogao da dobijem jedino posle smrti. Naučen sam da je dženet (raj) moja budućnost. Naučen sam da je Osama bin Laden božanstvo.

Ovo je ispričao Ali Hamad, zatočenik zeničkog zatvora, član Al-kaide, na banjalučkoj Alternativnoj televiziji čiji gost je bio i Duško Tomić, u ratu generalni sekretar Dečje ambasade u Sarajevu i advokat na suđenju Aliju Hamadu.

Ali Hamad, omanji, mlađi, tamnoput čovek sa negovanom bradicom, mirnim glasom je pričao šta je radio u ratu u Bosni. Činilo se da ovaj ozloglašeni pripadnik Al-kaide nije ništa krio.

Istovremeno je i optuživao:

– Za zločine nad hrvatskim i srpskim narodom znali su i nadležni u glavnom štabu Armije BiH uključujući i ceo politički vrh BiH– rekao je.

Ali Hamad, koji je bio komandant jedinice "El mudžahedin" od 107 ratnika, koji su na rukavima nosili oznake svete knjige Kuran između dve puške, rođen je u Bahreinu, a zavrbovan je od Al-kaide kao 18-godišnjak posle četiri meseca provere za koju nije znao. Pristupili su mu u jednom trenutku, po običajnom sistemu svih mafija u svetu, i predložili da postane Alahov ratnik.

U tom trenutku, kako tvrdi, nije imao veliki izbor. Kaže da je teško živeo, odbačen od porodice, a poziv Osame bin Ladena nije mogao da odbije. Od početka je stekao poverenje Al-kaide i relativno brzo je postao komandir jedne terorističke jedinice. Njegovo komandovanje nastavilo se kasnije u Bosni.

– Pre zatvora upoznao sam Enisu i venčali smo se 1995. godine – priča Ali Hamad. – Posle toga sam promenio shvatanje o životu, mada ni danas ne znam koliko je ona na to uticala. Ćerki Ajši je bilo 15 meseci kada sam prebačen posle presude u Zenicu.

Već tada sam definitivno odlučio da napustim Al-kaidu. Bio sam svestan šta to znači. Povratka nije bilo. Znao sam da od njih ne mogu da tražim milost. Za mnogo manje stvari Al-kaida ne oprašta. Smrtno brinu za svoju bezbednost, da ne otkrijem neku tajnu, da nešto ne izdam, neko ime, mesto sastajanja...

Ono što se dogodilo u SAD 11. septembra 2001. godine za Alija je, kako kaže, bilo jako bolno.

– Već tada sam znao da dušom ne pripadam Al-kaidi. Mržnja prema drugim ljudima, a naročito prema hrišćanima, znatno se smanjila. Moje srce je govorilo da ne mogu da budem protiv celog sveta. Na malim ekranima neprekidno četiri dana gledao sam šta se događalo u Americi. Stalno sam mislio o svojoj ćerki Ajši i ubijenoj deci u Americi.

Više se iznenadio u Zenici zbog druge stvari:

– Po ko zna koji put su dolazili ljudi iz istražnih organa. Iz SIPA-e po stoti put su me pitali o mojim zločinima. To sam im zamerio, ali do sada nisu ništa preduzeli. Svu dokumentaciju o zločinima moje ratne jedinice su negde sklonili! Rekao sam: Vi mene pitate ponovo o mojim zločinima nad srpskim i hrvatskim narodom. Zašto me ponovo testirate? To nema ni smisla ni efekta. Šta se još desilo? Oni su sakrili svu dokumentaciju o zločinima koje je počinila moja jedinica "El mudžahedin"!

– Pogrešio sam prema celom svetu. Više nikada ne mogu da budem veseo. Mogu se nasmejati, ali moje srce je tužno. Grešan sam najviše prema Srbima, čak i prema Bošnjacima. Ali, najviše sam grešan prema sebi, grešan sam prema svojoj supruzi i ćerkama – ispričao je.

Sa ćerkom Ajšom se dopisuje. Ajša, prema pismima pročitanim na "A" televiziji, voli svog tatu i "jedva čeka da ga vidi". Isto želi i Ali Hamad koji sada priznaje:

– Od mržnje sam oboleo, ali više ne mrzim, ko god hoće da mi veruje. Niko nije dužan da mi oprosti. Ni sam sebi ne bih oprostio. Verujte mi, ne mrzim ni onog čoveka koji će mi na kraju pucati u glavu. Jer, dobro znam da neću umreti prirodnom smrću, već od metka u srce – veli Ali Hamad, pripadnik Al-kaide koji izdržava kaznu u zeničkom zatvoru zbog postavljanja automobila-bombe u Mostaru. Taj zločin nikad nije priznao.