Mleka, mleka nam dajte

Ulazi otac – ozaren: ,,Našao sam jedno mleko” i gotovo trijumfalno vadi iz kese flašu s mlekom – plastičnu i dodaje: ,,Ostavila mi kasirka” (opa, pomislih, opet aktuelno „ispod tezge”). Gledam u neverici: ,,Otkad sad pa ti piješ mleko...i u čemu je problem?”. Sad je on u neverici: ,,Ne znaš da je nestašica mleka?! Nisi čitala… pa bilo je i na televiziji...”. „Pojma nemam”,odgovaram, a u sebi mislim: ,,Tako mi i treba kad sam prestala da gledam televiziju, a i novine sve ređe kupujem...”, ali mu odgovaram: ,,Jao, ti toliko veruješ novinama da ti se moralo i obistiniti” i dodajem: „Pa, što nisi kupio dugotrajno?”, „Eee, nema ni dugotrajnog!”,kaže bodro kao da mi otkriva „svetu tajnu”. „A ti baš sad rešio da piješ mleko...”,dobacujem, a grehota kad vidim da mu se pripilo.

Usput vraćajući se svojoj kući hajd’ da proverim pa svratim u „svoj” ,,Mini-maksi” : stvarno mleka nema, potom svratim u sledeću prodavnicu (jedinu u tom kraju)– privatnu (doduše i Miškovićeve samoposluge su privatne ali ih svi doživljavamo kao državne, ne bez razloga): i ima „dugotrajnog” koliko hoćeš. Ulja,takođe,ima, a čuh usput da nema ni njega. Koja je sad to „politika” da u Miškovićevim „Maksijima” nema mleka, ni ulja, a u drugim prodavnicama ima, ne pada mi napamet da istražujem,nisam ja nikakav analitičar, samo običan kupac, građanka koja primećuje.

Nego, interesantnije mi je nešto drugo – dokle je u stanju čovek da veruje državi? Evo, recimo moj otac, nikako da posumnja. Izneverili su ga svi, pa i ovi. Ovi ga izneveravaju iz dana u dan. A on sedne, sluša vesti i veruje. Hajd’sad ovo za mleko, ispostavilo se da je tačno kako govore – u većini prodavnica ga nema. A zašto ga nema i ko je kriv što ga nema nejasno je, a opet niko se i ne pita zašto je tako, pa ni moj otac. Svi su izgleda spremni da po ko zna koji put u životu stanu u red, da čekaju, iščekuju, obigravaju prodavnice, dovijaju se... Tako je i sa svim drugim stvarima – ređaju se obećanja (ludom radovanja), izlizane fraze, šarene laže... i ipak, sve prolazi. Eto, recimo moj otac nikako da prizna da ne može da živi od penzije, ne onako kako bi dolikovalo (a bio je jedan od vodećih ljudi beogradske železničke stanice, ne one Šarančićeve, Veljine itd. nego JUželeznice) jer, pola ode za lekove, druga polovina za dažbine, ali od njega ni reči negodovanja, osude, samo nevoljno promrmlja: ,,Eto, da nije ovih lekova...”,kao „Tja!skupi lekovi”, inače bilo bi lakše, bolje, moglo bi se. I da nije godina, i da nije bolesti...mislim u sebi. I još kada bi se „med i mleko” sa njihovih usana slili u naše flaše, tegle, džepove...

Ne bih ja da moj otac gunđa po gradskom prevozu kao ona preostala novobeogradska oficirska gunđala, a ne bih ni da džangriza „po dužnosti” kao ovi „nevladini”, ili da pljuje k’o tobožnja opozicija, ali bar nekad da kaže: ,,ovo ne valja , majku mu” ili „dokle bre, boga mu”, ili „preterali ste, majkoviću”. Jeste „šetao je” i on i majka. „Najpre po Zemunu jurimo se sa policijom po ulicama, a onda na miting na Trgu... nikad nam nije bilo lepše”,kaže majka sad u 83, znači onda su bili blizu sedamdesetoj. Da li bih se ja sad s nekim ganjala po ulici, iako mi je manje, pitam se. Nisam sigurna. A ima li bre uopšte ko bi? Ispade osim navedenih (i Verice Barać) svi drugi – zadovoljni. Jer da nisu (nismo) zar bismo bili ovde gde jesmo.