Da nas se tiče gde živimo

Pre nekoliko dana zvali su me iz jedne produkcijske kuće da dam izjavu na temu društvene odgovornosti u Srbiji. Poziv me nije iznenadio. Poslednjih mesec dana svedoci smo poplave velikih gestova nekih od najbogatijih ljudi Amerike, njih zasad četrdesetak multimilijardera koji su se odrekli znatnogdela svog bogatstva u korist društva u kome žive. Ova inicijativa koja po mnogo čemu zbunjuje svet i provocira najrazličitije komentare, pre svega po trenutku u kome se javila, kao da polako prerasta u pokret, pa smo tako svedoci da novi talas filantropije već zapljuskuje obale Evrope. Prvi se oglasio vlasnik velikog lanca drogerija DM Gec Verner, koji je celokupni vlasnički udeo u svojoj kompaniji poklonio jednoj dobrotvornoj fondaciji.

Zbog čega bi jedan uspešan poslovni čovek koji je svojim znanjem, energijom, iskustvom stekao imetak koji prevazilazi njegove i potrebe njegove porodicepoželeo da ga pokloni društvu? Logičan odgovor bi bio, a slično odgovaraju svi svetski dobročinitelji,jer želi da vrati društvu deo onoga što mu je društvo omogućilo da stekne. Dakle, zahvalnost na prvom mestu.

Bez želje da zvučim kao zastupnik pasivnosti srpskih bogataša moram da zapitam da li naše društvo snosi makar deo odgovornosti što većina građana Srbije, uključujući i njen najimućniji sloj, ne oseća da je od društva išta, ili dovoljno dobilo? Da li nam ovo društvo pruža kvalitetno obrazovanje? Da li prepoznaje mlade talente i omogućava im školovanje u inostranstvu? Da li smo zadovoljni kvalitetom zdravstvene zaštite? Da li naše društvo neguje patriotizam, građansku odgovornost kod svojih građana? Ima mnogo načina da jedno civilizovano društvo iskaže brigu za svoje građane, za svoje mlade i stare, za budućnost svog naroda. Svedoci smo da je do polovine prošlog veka zadužbinarstvo cvetalo u Srbiji, prelepe građevine podsećaju nas na imena velikog broja dobročinitelja, od Ilije MilosavljevićaKolarca, preko Nikole Spasića, pa sve do Marije Trandafil i Đoke Vlajkovića.

Mom ocu koji je kao mlad lekar, pedesetih godina prošlog veka, specijalizirao anesteziologiju na prestižnoj Mejo klinici u SAD, nije palo na pamet da prihvati nijedan od brojnih poziva da ostane i radi u Americi. Objasnio mi je da je osećao želju i odgovornost da sve ono što je naučio što pre donese nazad u svoju zemlju.

Pre pet-šestgodina nešto slično samdoživela u Rusiji. Kao licencirani evaluator za projekte američke vlade, bila sam član delegacije čiji je zadatak bio da proceni efekte jednog programa za edukaciju mladih koji se primenjivao u osnovnim školama širom Rusije. To mi je omogućilo da posetim nekoliko državnih škola u Moskvi i da tokom neformalnih intervjua velikombrojudevojčica i dečaka postavim pitanja o kojima sam razgovarala i sa svojim ćerkama, obema u to vreme učenicama osnovne škole. Na moje ogromno iznenađenje, nijedan od mojih mladih sagovornika na pitanje da li želi da ode iz Rusije nije odgovorio pozitivno. Listom svi su mi rekli da žele da putuju, da upoznaju Evropu i svet, ali bez razmišljanja su odgovarali da žele da se vrate, jer moraju da pomognu svojim roditeljima i svojoj Rusiji. Sada dok pišem ovo, ponovo mi naviru suze baš kao i tada dok sam ih slušala onako male kako se skoro utrkuju govoreći sa ljubavlju i entuzijazmom o odgovornosti prema svojoj zemlji. U isto vreme nisam mogla a da se ne setim potpuno suprotnog tona kojim su se vršnjaci moje ćerke Lize, tada u osmomrazredu, isto tako utrkivali, ali u kritikama svoje zemlje i kleli se da će odavde otići čim im to budemoguće.

Nemam odgovor zašto je to tako. Deca u ruskim školama su mi rekla da se njima predsednik Rusije, u tom trenutku Putin, svake godine na kraju školske godine obrati rečima podrške podsećajući ih da su upravo oni budućnost Rusije, da Rusija gleda u njih. Ali nemoguće je da je samo to. Jer kako inače objasniti da su njihove osnovne škole čistije od mnogih naših bolnica? Kako ostati nezapitan pred dubokim poštovanjem sa kojim se ta deca, inače,daleko skromnije obučena od najvećeg broja beogradske dece, ali besprekorno čista i uredna, odnose prema svojim učiteljima i profesorima? Kako ne osetiti mešavinu tuge i sramote što i kod nas nije tako?

Kako dalje? Najlakše bi bilo prebaciti svu odgovornost na društvo i nastaviti sa sentimentalnim lamentiranjem nad prošlim vremenima i nezadovoljnim gunđanjem protiv aktuelne vlasti. U tom duhu sam mogla sastaviti i ovaj tekst. Tačno je da odgovornost leži na samom društvu, ali isto tako postoji deo odgovornosti koji može i mora preuzeti svako od nas. Promena društvene svesti je dugotrajan proces za koji je potrebno mnogo strpljenja i odlučnosti, pre svega na strani onih na položajima sa kojih se te odluke donose. Ali mi obični građani složenost problema ne smemo koristiti kao izgovor za pasivnost. Pokušala sam, koliko sebi, toliko i vama, da postavim nekoliko zdravorazumskih pitanja i da nas sve zajedno i pojedinačno pozovem uakciju u kojoj svako od nas može dati svoj doprinos da se u njegovoj kući, školi, kancelariji, parku nešto promeni. Podržimo aktivizam svoje dece. Predložimo im da očiste dvorište svoje škole, susedni park, da odu do prodavnice pomažućinekoj starijoj osobiiz komšiluka. Pokažimo sopstvenim primerom da nas se tiče gde živimo.

Izvršni direktor Srpske asocijacije menadžera