Izbor vesti je moć

Daleko od toga da su mediji samo "sredstva informisanja". Prava zagonetka štampanih i elektronskih medija su poreklo i oblici ispoljavanja njihove moći. U savremenom kapitalizmu uloga medija je porasla do neslućenih razmera. U ne tako davnoj prošlosti nije se ni sanjalo da će novinarska delatnost zadobiti izuzetno veliku moć.

Prodorom novih tehnologija naglo je porasla uloga elektronskih medija. Štampani nisu potisnuti, njihov uticaj nije zanemarljiv, pogotovu onih koji imaju dugu tradiciju i predstavljaju, recimo kao "Politika", značajnu kulturnu instituciju.

Karakter medijske moći je neobičan. Pripadnici jedne profesije, posebno novinari koji su na vrhu uređivačkog tima, na osnovu posla kojim se bave, stiču manevarski prostor da deluju na drugog, to jest na javnost. Bez ikakve procedure legitimiteta, već po prirodi same profesije, oni dobijaju jedan deo javne moći. To nijedna druga profesija ne poseduje; one raspolažu nekim oblicima moći u profesiji, ali ona se ne širi i na pripadnike svih drugih delatnosti. Novine su svima dostupne. Televizijska slika se prima u svakom domu.

Iz ovakvog statusa profesije proizilazi zaključak da su mediji veoma značajan činilac u strukturi moći svakog društva. Da bismo bili precizni: nekoliko glavnih urednika može ponekad da utiče na događaje više od legitimnih donosilaca javnih odluka. Primera radi, glavni urednik ili direktor jedne medijske kuće može da zabrani nastup "nepodobne" javne ličnosti i da za to nikom ne polaže račun. Urednici i novinari mogu bez teškoća da biraju po svojoj volji saradnike, vesti, teme, i sve ono što "puni" odgovarajući medij. Svaki medijski obrazovani građanin zna kako se pakuju vesti, naslovi, fotografije, "pumpaju" događaji. Manipulativni potencijal televizije, ili novina, zaista je ogroman. A nije nevažno da li to čini medij u državnoj (javni servis), privatnoj ili inostranoj svojini.

Nema nikakve sumnje da mediji, odnosno hijerarhija zaposlenih u njima, snažno utiču na sociokulturni i politički život, ali kakav je krajnji rezultat, ne može se pouzdano utvrditi. Ponekad se učini da je taj uticaj presudan, ponekad neznatan. Sve, dakle, zavisi od prilika i od onoga ko vest prima. Kod onih članova društva koji imaju jasna opredeljenja, čvrsta uverenja i stavove – mediji, naravno, nailaze na zid. Oni koji su ravnodušni, takoće ne ulaze u mrežu medijske moći. Treća kategorija publike može da postane plen medijskog dejstva. To su kolebljivci, ljudi koji nisu sigurni šta valja a šta ne. Ali, ovaj uticaj je po svemu sudeći kratkotrajan: niko ne zna do koje sledeće medijske situacije će da dejstvuje poruka koja je ranije delovala.

U Srbiji su mediji stalno u žiži. Zasad, uz neke izuzetke, tu nema nekog velikog profita, ali borba za medijski prostor je prilično žestoka. Zašto? Verovatno je to jedna od manifestacija volje za moć. Pripadnici ove profesije imaju stvarna ili iluzorna očekivanja od medijskih instrumenata. Ako ne možemo znati dokle se proteže moć medija da oblikuju stavove i mišljenje javnosti, možemo sa sigurnošću da ocenimo moralnu stranu ove profesije. U kojoj meri koriste svoj zanat da bi nekog podigli do neba a drugog bacili u blato ili da bi (dez)informisali javnost, stvar je o kojoj sudi čitalac, odnosno gledalac.

Nije, međutim, samo moć medija pitanje značajno za raspravu. Ako neko raspolaže delom javne društvene moći on mora da bude podvrgnut kontroli i javnoj kritici. Za državne grane vlasti postoji institucionalizovana kritika. U slučaju medija ta kritika se očekuje od najšire javnosti, ali niko ne zna kada će do nje doći i da li će se kritika publikovati.

Ne tako retko, neki predstavnici medija u Srbiji ponašaju se kao da im niko ništa ne može da prigovori. A videli smo da oni deluju bez proceduralnog legitimiteta. Javnost mora da reaguje na medijske poruke i one koji ih plasiraju, kako bi se ostvarila neophodna ravnoteža. U suprotnom, imamo situaciju jednosmerne komunikacije u kojoj jednoj strani treba samo dati informaciju, poruku koju ona druga prosto preuzima.

Ako već kritikujemo diskvalifikatorski govor onda treba priznati da je toga previše u našem javnom životu i medijima. Toga ima i u "Politici". Jedna analiza sadržaja naših medija pokazala bi kakav se jezik koristi u "javnom informisanju" i kako se proizvode političke (diskriminativne) podele društva (naši-njihovi, bivši-sadašnji ili "demokratske" i "nedemokratske snage").

Tačno je, dakle, da su mediji četvrta grana vlasti u državi. Oni kritikuju nosioce javne vlasti, ali i oni se moraju izložiti kritičkom sudu javnosti. Ali, zna li neko način i mehanizme za to?

Sociolog, naučni savetnik