Žerar de Kortans: Napoleon je bio kasapin

Specijalno za Politiku iz Pariza
Potomak napolitanskog razbojnika i jedne od najstarijih italijanskih aristokratskih porodica, Žerar de Kortans je u porodičnoj istoriji pronašao nepresušni materijal za svoje romane. Autor je više od 60 knjiga, romana, eseja, antologija, prevedenih na dvadesetak jezika, među kojima je i roman „Asam”, koji je u srpskom prevodu objavila „Laguna”. Za ovo delo 2002. godine dobio je prestižnu književnu nagradu Renodo.

Poznati su njegovi eseji o slikarstvu, monografije, biografija Pola Ostera, kao i knjiga o nadrealizmu, u kojoj pominje i Dušana Matića. Uoči dolaska u Beograd, gde će učestvovati na književnim susretima „Molijerovi dani”, są Kortansom smo razgovarali nedaleko od pariskog sedišta izdavačke kuće Galimar, u kojoj vodi ediciju „Folio biografije”.

Na koji način prilazite istorijskoj građi?

Koristim istorijske arhive, studije i eseje, ali važno mesto zauzimaju porodične priče, način na koji je moj deda pričao o porodičnoj istoriji. On nije bio istoričar, ni intelektualac, već je prepričavao ono što je čuo u porodici i to menjao, deformisao tako da je priča dobijala mitološki karakter. Njegova predstava porodičnog dvorca, na primer, ni najmanje ne odgovara istini. Pričao je kako je sa roditeljima napustio zamak u kome više nije bilo ničega, sneg je padao kroz prazna prozorska okna na kojima su gorele sveće. Ništa od toga nije tačno, ali kao pisca me to fascinira.

Porodična istorija u Vašim romanima je usko povezana sa velikim istorijskim prevratima, od Napoleonovih osvajanja preko ujedinjenja Italije do pojave fašizma...

Za mene su to pre geneaološki nego istorijski romani. Nisam želeo da u njima predstavim „istorijsku istinu”. Moja književna teorija je da pisci ispunjavaju rupe u istoriji. Pitanje je šta je uopšte istorijska istina i da li smo u stanju da dokučimo suštinu istorijskih događaja. Istorija me interesuje iz ličnih razloga, ali i zato što živimo u svetu u kome je neophodno da se stalno podsećamo istorije. Imao sam sreće da živim u potpuno netipičnoj porodici italijanskih imigranata s kraja 19. veka.

Preci sa očeve strane su učestvovali u Prvom krstaškom ratu, 1099. godine, i na putu iz Jerusalima su se nastanili u Italiji, sve dok moj deda nije emigrirao u Francusku i postao taksista u Marseju, iako je porodica bukvalno podigla Italiju u kojoj se i danas oseća prisustvo mojih predaka, u nazivima zamkova, ulica, na portretima.

Majka je poreklom iz Napulja, njen otac je bio radnik koji je svirao harmoniku subotom uveče kao mnogi Italijani i koji je bio direktni potomak Fra Djavola, drumskog razbojnika i buntovnika koji se digao protiv Napoleonovih trupa. Aristokratsko poreklo, s jedne, i radničko poreklo, s druge strane, bili su odlična građa za romane.

Vaš portret Napoleona nije najbolje primljen u Francuskoj.

To je zato što ga predstavljam kao kasapina koji je zapalio Evropu. Da je Korzika ostala Engleska nikada ne bi čuli za njega. Ovako je monstruozni sin Francuske revolucije. Pogađa me to što je opljačkao Italiju, ne samo u vojnom smislu. Njegove trupe su opustošile arheološka nalazišta, muzeje, vile. Više od 40 odsto umetničkih dela nikada nije pronađeno, polomljena su, uništena, oštećena na putu između Italije i Pariza.

Vaši roditelji su odbacili svoje poreklo?

U potpunosti. Bili smo veoma siromašni, živeli smo u blizini buvlje pijace, u dvosobnom stanu od 25 kvadrata. Slavna prošlost je zaboravljena, kao i preci među kojima je bilo ambasadora, episkopa, plemića są kraljevskog dvora. Zabranili su mi da govorim italijanski i obeshrabrivali me u nastojanju da saznam nešto više. Sudbine mojih roditelja su bile povezane, suočavali su se sa odbacivanjem italijanskih imigranata u Francuskoj početkom 20. veka. Krajem 19. veka gradonačelnik Nice je izabran sa programom u kome je bilo predviđeno deportovanje Italijana preko granice.

To se i danas događa nekim imigrantima u Francuskoj.

Da, naravno. To je ono što me interesuje, ne Aleksandar Dima (iako mnogo volim ovog pisca). Pišem o prošlosti da bih rekao nešto o sadašnjosti. Pogledajte projekat ujedinjene Evrope, to je izuzetna ideja, da se zemlje ujedine ekonomski, politički, idejno, ali svedoci smo da ne funkcioniše najbolje. Isključujemo sve ono što mislimo da može da nas dovede u opasnost. To je svojstveno ljudima, i zato u njih imam malo poverenja. Istorija bivše Jugoslavije pokazuje kako od jednog do drugog trenutka sve može da sklizne u strahote među onima koji su se do juče dobro slagali, živeli i gradili zajedno.

Uzmite Van Goga, koji je doneo revoluciju u slikarstvu. Dok se šetao ulicama grada Eks-an-provans bio je samo jedna protuva na koju su deca bacala kamenje, a u isto vreme je stvarao izuzetna dela.

Da li je ovo odbacivanje identiteta vodilo ka interesovanju za južnoameričku književnost?

Najbolji način da se zaboravi Italija bio je da se nauči strani jezik, a španski nema dodirnih tačaka sa italijanskim. Kada mi je bilo 18 godina upoznao sam Kortasara, Fuentesa, Ljosu, Sabata koji su me opčinili. Oni su me i savetovali šta da čitam. Privukao me je spoj fantastike i politike u južnoameričkoj književnosti, kao i jedna forma baroknog stila. I danas me najviše privlači književnost van granica Francuske. Savremena francuska literatura me ni najmanje ne interesuje, da čitam knjigu o nečijem razvodu ili o socijalnim slučajevima u pariskim predgrađima. Većina francuskih pisaca danas piše o svom životu, a za to me je baš briga. Više volim ponovo da pročitam klasike, Balzaka i Seneku na primer.

.........................................................

Prijateljstvo sa Dušanom Matićem

Među književnicima koje ste sretali u Parizu bio je i srpski nadrealista Dušan Matić...
Često smo se sretali kada je dolazio u Pariz sa svojom ženom i pričali o nadrealizmu. On je već bio u godinama, i često se prisećao svojih zatvorskih dana za vreme rata i zvuka zatvorskih vrata koja se zatvaraju za njim. Pričao je o Bretonu, koga je dobro poznavao, i njegovom pogledu na nadrealizam i dadaizam, oličenom u mladim ljudima koji su izazivali sistem. Pričao je o književnicima koji su se okrenuli filmu, o komunizmu, Titu i ratu, o sistemu koji uništava ljude. Od njega sam saznao o bliskim vezama srpskih nadrealista sa Parizom, o svetu koji ima malo toga zajedničkog sa današnjim.