Može li Teheran sam

Rusija je odlučila da se pridruži embargu na isporuke naoružanja Iranu. Predviđene isporuke ruskih tenkova T-90S, PVO sistema S-300 i ratnih brodova su otkazane. Koliko to slabi iransku vojnu moć i može li to biti faktor koji bi naterao Teheran da odustane od svog nuklearnog programa? Ima li Iran vojnu industriju sposobnu da proizvede moderna borbena sredstva neophodna za odbijanje eventualnog napada od strane SAD, ili Izraela?

Dok SAD sa Iranom igraju poker, Iran sa svima igra šah. Zahvaljujući upravo nuklearnom programu i protoku vremena Teheran postaje najuticajnija sila u regionu, a Vašingtonu jedino ostaje da živi u sadašnjoj zoni sumraka između budućeg novog vlasnika atomskog oružja i rata sa njim. Barak Obama, zapravo, i nema istinsku alternativu povodom tog pitanja.

Zbog svega toga ni ruski embargo na isporuke oružja neće zaustaviti Teheran u nastojanju da se domogne atomskog oružja. Naime, Iran je u poslednjih 15 godina razvio prilično snažnu vojnu industriju, a ima i odličnu vojnu saradnju sa Severnom Korejom. Oružane snage Irana broje ukupno 523.000 pripadnika, uz rezervu od još oko 350.000 ljudi, tako da je to u klasičnom smislu respektabilna snaga. Kopnenoj vojsci Irana najviše nedostaju moderni tenkovi, od ukupnog broja od 1.613 tenkova samo je 480 modernih tipa T-72. Ostalo su tenkovi T-55, pa britanski „čiften” i američki M-60A1. Osnovnu vatrenu moć iranske kopnene vojske čini artiljerija sa svojih 8.200 topova. U sastavu kopnene vojske je i 230 helikoptera raznih tipova.

Teheran je u razvoju domaće vojne industrije prioritet dao strateškim raketnim snagama, ratnoj mornarici i avijaciji. Kopnena vojska bila je malo zapostavljena, jer su u Teheranu pravilno procenili da u eventualnom sukobu sa bilo kim niko neće na kopnenu invaziju Irana. Previše velika teritorija i pretežak teren. Iranci su proteklih godina razvili nekoliko tipova balističkih raketa, od „šahab-1”, dometa od 1.300 km, do „šahab-3” sa dometom od 2.000 km. Tu su i projektili manjeg dometa tipa „gadr” i „sadžil”, dok je status rakete srednjeg dometa tipa „ašura” za sada nepoznat. Sve te rakete nisu pod komandom vojske, već Islamske revolucionarne garde.

Iranska avijacija poseduje 312 borbenih aviona raznih tipova. Udarnu snagu čini 44 američka aviona F-14 „tomket” još iz vremena šaha Reze Pahlavija, 35 bivših iračkih aviona „mig-29” i deset iračkih „miraža F-1E” koji su preleteli u Iran u vreme „Pustinjske oluje” 1991. godine da ih ne bi Amerikanci uništili u Iraku. Naravno, posle Teheran nije hteo da vrati te avione Bagdadu.   

U sastavu avijacije lete i američki lovci bombarderi F-5 „tajger” i F-4 „fantom”, ruski avioni „Su-2” i „Su-24”, ali i domaći avioni F-7 „azarakš”, jedna vrsta kopije aviona F-5. Vazduhoplovna industrija Irana usmerila je svoje napore na modernizaciju postojećih američkih aviona F-14, F-4 i F-5 tako što su Iranci svuda po svetu, gde je to bilo moguće, kupovali rezervne delove za te letelice, a kod kuće sve to modernizovali. Procene su da je od svih američkih aviona u sastavu iranske avijacije sada operativno oko 60 odsto, a od ruskih oko 80 odsto.

Odustajanje Moskve da Teheranu proda PVO sistem S-300 jeste problem za iransku zaštitu nuklearnih postrojenja, iako za blisku PVO Iranci imaju sasvim dovoljno raketa „krotal”, „repir”, „tajgerket”, „houk”, „stinger” i „strela-2M”. Za odbranu od napada iz vazduha na većim daljinama i visinama imaju ruske projektile SA-5 i„ tor-M1”, ali u manjem broju.

Iranska vojna industrija razvila je proteklih godina celu gamu brzih borbenih čamaca naoružanih supermodernim torpedima. Brzi torpedni čamci klase „tir” voze i do 54 čvora na čas, lansiraju po dva superkavitaciona torpeda tipa „dalam”, koja opet idu brzinom od neverovatnih 200 čvorova na čas. Sumnja se da su ta iranska torpeda zapravo kopija ruskog čuvenog torpeda tipa VA-111 „škval”, čiju je tehnologiju Iranu dala Severna Koreja. Ta torpeda lansiraju se i iz ruskih podmornica klase „kilo”, a Iran poseduje tri takve podmornice. Nijedan ratni brod na svetu ne može da se bori protiv ruskog torpeda tipa „škval”, koji je, uzgred, nesrećno potopio i rusku nuklearnu podmornicu „Kursk”. Uz četiri raketne fregate i desetine brzih čamaca sa kineskim krstarećim raketama, uz domaće krstareće projektile razvijene na osnovu ruskih i kineskih, iranska ratna mornarica može u svakom trenutku da zapreči plovidbu kroz Hormuz. Iranski pomorski stručnjaci javno kažu da oni samo primenjuju „jugoslovensku taktiku obalne odbrane”, strategiju asimetričnog rata na moru. Sa jedne strane imate američke nosače aviona i supermodernu avijaciju, sa druge strane imate Irance sa dobrim reljefom, brzim čamcima, dobrim i nečujnim podmornicama, superbrzim torpedima i niskoletećim raketama.

Dakle, odluka Moskve da ne isporuči rusko oružje Teheranu neće zaustaviti iranski nuklearni program. Otišlo se isuviše daleko...