Levica na nizbrdici

Fudbalsko pravilo „ko propusti šanse, primi golove” potvrđuje se i na političkom igralištu. U nadmetanjima za vlast, poraze listom trpe timovi koji nisu umeli da iskoriste prilike, čak ni one koje su im protivnici takoreći servirali. „Ne propuštamo šansu da propustimo šansu”, ovdašnja je poslovica koja sada izrazito važi i za modernu levicu, posebno socijaldemokrate u Evropi.

Neuspeh su upravo pretrpeli i u svom najpouzdanijem uporištu, Švedskoj, gde su njihove perjanice, istorijski dominantne, prvi put izgubile druge izbore uzastopno.

Na nizbrdici su se evropski socijaldemokrati našli baš u vreme kada su im okolnosti išle u prilog, možda više nego ikad poslednjih decenija, i takoreći im garantovale snažan uzlet. Globalnu ekonomsku i socijalnu krizu izazvali su, naime, postupci po principima desnice, pa se očekivalo da će birači levicu držati kao malo vode na dlanu, bar kao vlast od koje su gore sve druge.

Ali, logici se oduprla realnost. Levica je, prosto serijski, gubila izbore širom Evrope.

Među razlozima za takve ishode ističe se gubljenje jasne razlike između dva politička tabora, koji su se toliko isprepleli da je građanima postalo mučno da ih raspetljavaju. Zamerke za zaplitanje uputili su mahom levici. Pre svega, proizlazi iz analiza, zato što se pokazala nedoslednijom, jer je prečesto preuzimala smernice desnice dok se odricala od sopstvenih proklamacija da je branilac i ostvarivač interesa širokih slojeva stanovništva.

Levica je obolela od „stokholmskog sindroma”, dovitljivo konstatuje londonski „Gardijan”, poredeći njeno svrstavanje uz desničarska načela s pojedinim taocima koji se poistovete sa otmičarima. Kretanja udesno je potcenila, kontrirajući im pretežno uključivanjem levog žmigavca, kao „levo smetalo” u već haotizovanom saobraćaju.

Izjalovljavanje nada se, sugeriše se, teže prašta, bar na izborima, od uvaljivanja u krizu. Stoga je sada, računa i madridski „Pais”: među 27 članica EU, samo u pet levica na vlasti (samostalno ili u koaliciji), dok je pre 10 godina bilo bitno drugačije: socijaldemokrati su vladali u 11 od 15 ondašnjih pripadnica evropske zajednice.

Evropa je, ipak i samo naizgled paradoksalno, i danas velesila – socijaldemokratije. Tekovine moderne levice – sa redistribucijom nacionalnog dohotka zarad zadovoljavanja opštih, socijalnih, interesa i potreba, uz klasičnu kombinaciju demokratije, privatnog vlasništva i tržišne ekonomije – istrajnije su od njene izborne popularnosti.

Opstaju, u velikoj meri, i kad joj tvorci skliznu u opoziciju. Nije ih se odrekao ni pobednik švedskih izbora, desni centar, pridodavši im metode za povećavanje ekonomske efikasnosti.

Moglo bi se, čak, naslutiti da je desnici pomoglo ono što je levici odmoglo – primena rivalskih dostignuća. Prvi su, izgleda, bolje probirali i kao takvi – izabrani.

Posebna je priča zašto se odstupa od „države blagostanja”, iako je ona, sa izrazitim socijaldemokratskim doprinosom, uređenje koje je najbliže htenjima masa, biračke većine.

Deo odgovora je u spoljnoj sve žešćoj konkurenciji, u bržem privrednom razvoju, prvo SAD, a onda Kine, Indije, Brazila, čiji sistemi su, uprošćeno kazano, manje zaokupljeni socijalom. A u širokom rasponu od tradicionalnog američkog individualizma do kineske simbioze jednopartijske politike i kapitalističke pluralizacije, pri čemu se te dve sile trgovinski i finansijski ispoljavaju kao „sijamski blizanci”.

Uznapredovala seoba „glavne veze” sa Atlantika na Pacifik primorava na redefinicije statusa. U svetu, pa i Evropi, iako bi drugi rado preuzeli „nešto” od njene „države blagostanja”.

Desnica u SAD upravo prebacuje predsedniku Baraku Obami da je on deo tih „drugih”, da je „levičar koji bi da „primeni nepoželjni model evropske socijaldemokratije, čiji je kolektivizam tuđ američkom individualizmu”. Ujedno mu, bez prezanja od protivrečnosti, zameraju da je „prvi šef Bele kuće kome odnosi sa Evropom nisu neprikosnoveni prioritet”.

Kritike Obami upućuju i oni koji su ga izabrali. „Glasala sam za čoveka koji je obećao značajne promene u prilog srednjoj klasi… a još ih ne osećam… iscrpljena sam braneći Vas i ono za šta sam glasala… a duboko razočarana onim gde smo sada”, poručila mu je sugrađanka Velma Hart, čije su reči dobile vrhunski publicitet, kao izraz rastućeg razočaranja zbog neostvarenih nada.

U tom pogledu, pristalice Obame i evropske socijaldemokratije su se našle u sličnoj situaciji. Onoj koja potvrđuje da su „samo promene večne”, ali i da su ostvarljivije na izborima, uz neprestane prevage zdesna nalevo i sleva udesno, nego u svakodnevici, gde je širokim slojevima tesno, kao da su u mreži prepunjenoj (auto)golovima.