Sve za jedan dolar

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, septembra – Kad smo joj postavili pitanje, Saja se malo zamislila, osvrnula oko sebe i u nedoumici slegla ramenima. Onda se odjednom setila, pa pokazala veliki naramak naslaganih plastičnih boca:

„Možda ovaj sok od jabuke!“

Saja je kasirka u radnji koja se zove „Dolar tri” (u prevodu „Dolarsko drvo”), u velikom tržnom centru u Rokvilu, predgrađu Vašingtona, sa mnoštvom trgovina u kojima je ponuda velika, ali uglavnom za kupce sa nešto tanjim novčanicima. Tu je, na primer, i „Dres for les” („Obucite se za manje”), gde je garderoba, neka i firmirana, na velikom popustu. Po sličnom principu radi i „Ti Džej Maks”. „Trejder Džoova” samoposluga takođe je prilika da se nešto kupi povoljnije nego drugde i tako redom. „Dolar tri” je, međutim, nešto posebno – po tome što se lako izračuna koliki će biti račun kad se stigne do kase na kojoj je, kada smo bili tamo, bila devojka na čijoj je pločici sa imenom pisalo „Saja”. Svaki artikal ovde – a utisak je da ih, na ipak nevelikom prostoru, ima na hiljade – košta tačno jedan dolar.

Bili smo tamo u rano popodne, pa nije bilo gužve: u to doba u šopingu su samo domaćice. Ali menadžment ove prodavnice, jedne od 3.925 koliko ih ima u ovom lancu prisutnom u 48 američkih država, ovih dana ne brine za profitabilnost. Ovaj i konkurentni sistemi koji posluju po istom principu – da kupce mame izuzetno niskim cenama, i to na način da je unapred određena najviša (tačno iznad prodavnice „Dolar tri” je druga, „Ispod pet”, gde nema artikla skupljeg od pet dolara), otkako je počela ekonomska kriza beleže stalni porast mušterija i, razume se, prometa.

Istraživanja tržišta pokazuju da se broj kupaca u ovim lancima (pored „Dolara tri”, najveći su „Dolar dženeral” sa 7.000 prodavnica i „Femili dolar” sa 6.700) u poslednjih godinu dana povećao za 2,6 odsto, dok im prihodi beleže neprestani uspon u poslednje dve i po godine. Sa druge strane, u istom periodu broj poseta velikim radnjama kao što je „Volmart” (najveći lanac velikih diskonta) opao je za sedam odsto.

Zanimljivo je i da sve ove radnje porast prometa beleže na početku meseca , kada se primi platni ček, ili vladina pomoć onima koji su ostali bez posla, a opada pri kraju, kada se vodi poznata teška bitka da se „izgura do prvog”. „Pri kraju meseca mnogima ostane 10, 20, ili 30 dolara, koje treba razvući do sledećeg čeka”, kaže u članku „Njujork tajmsa” naslovljenom sa „Trgovci se otimaju o kupce tanjih novčanika”, Krejg Džonson, predsednik jedne firme za istraživanje tržišta.

Zanimljivo je kako ovde deluju mehanizmi tržišta, prilagođavajući se novoj situaciji, odnosno kako trgovci i „dobavljači” koriste krizu da bi profitirali na onima koji manje troše.

Prva promena je prilagođavanje asortimana. Dok je nekad većina robe u ovim lancima bila iz kategorije „džidžamidže” – sitnice koje su potrebne, ali ne uvek i neophodne – u poslednje vreme sve je više prehrambenih proizvoda i kućnih potrepština: deterdženata, sredstava za higijenu i sličnog. Ne prodaje se sveže meso, ali u ponudi je veliki asortiman konzervi, sosova, keksa, slatkiša, upakovanog tost hleba, ali i zamrznute hrane, tako da štedljivi mogu da ručak ili večeru obezbede za samo nekoliko dolara, znatno jeftinije nego kad se snabdevaju u klasičnoj samoposluzi.

Naravno, na „kreativan” način se održava i cena od jednog dolara. Kad dobavljačka cena postane isuviše tesna, onda se, u dogovoru s njima, prave manja pakovanja, ili jeftinije verzije konkretnih artikala.

Trgovci su svesni ko su im mušterije, pa zbog toga ove prodavnice nisu tako „fensi” uređene kao poznati lanci samoposluga. Naprotiv, prilično su prenatrpane, pošto im kvadratura po pravilu nije baš velika, a broj artikala koje treba izložiti jeste. To, međutim, nije problem za štedljive mušterije, kojima tanki kućni budžeti nalažu – da budu strpljive.

Kupci su oni koji zarađuju do 3.000 dolara mesečno, ali je sigurno najviše onih koji su zvanično u kategoriji „siromašnih” u koju spadaju sve porodice sa manje od 2.000 dolara mesečno (ispod statističke „linije siromaštva” se dospeva sa zaradom manjom od 1.830 dolara za porodice i ispod 930 za pojedince – a takvih je, prema najnovijim podacima, danas čak 43,6 miliona).

Neke „dolar radnje”, međutim, mame i kupce sa srednjim nivoom prihoda, nudeći jeftino neke poznate brendove prehrambenih proizvoda. Eksperti to ocenjuju kao promenu „istorijskog trenda”.

Naravno, ovo su primetili i oni koji su dosad živeli baš od nešto malo bolje stojećih mušterija, pa je i „Volmart” (trgovački džin sa nekoliko hiljada diskontnih hipermarketa i prometom od 400 milijardi dolara godišnje), počeo da na svojim policama izlaže „dolarsku robu”, naročito u krajevima gde je nezaposlenost veća nego drugde. Ta roba su uglavnom manja pakovanja potrepština koje su donedavno prodavane isključivo u velikim paketima: toalet papir se, na primer, sada nudi u ambalaži sa četiri rolne umesto deset, pakovanje od samo pet kesa za đubre umesto 50 i slično.

Sa 305 miliona stanovnika Amerika je ogromno tržište, pa su i „dolarske radnje” veliki biznis: promet u svakom od tri najveća dolarska lanca već se približio iznosu od 10 milijardi godišnje. Sa dobavljačima, transporterima i pratećom infrastrukturom, oni su i veliki poslodavci, pa prema tome i važan deo ekonomije, u kojoj potrošnja učestvuje sa čak 70 odsto.

Pitanje na koje kasirka Saja nije imala baš spreman odgovor bilo je šta se u njenoj radnji najviše prodaje. Čini nam se da nije mnogo pogrešila kad je za bestseler proglasila pola galona (1,9 litara) soka od jabuke. Samo za dolar.