Mi smo oni što ginemo

Zoran je samo jedan od zatočenika utopije koji veruje da je moguće doživeti duboku starost, dok njegova kobaltno plava "jamaha R1", najpoželjnije čudovište na dva točka na svetu, brzinom od 300 na čas jezdi beogradskim asfaltom.
Kad na pešačkoj stazi Ade Huje prolete na zadnjem točku, brzinom od 150 kilometara na čas, dok bočni vetar preti da ih zauvek potopi u Dunav, dok svake stotinke sekunde rastu šanse da njihova tela budu raskomadana posle udarca u asfalt, dok im se koža na obrazima pretvara u žele što nekontrolisano putuje po njihovom licu, shvatam zašto su srpski motociklisti vrsta pred istrebljenjem u Srbiji.

Održali su juče slabo posećenu konferenciju za novinare u beogradskom "Sport kafeu". Novinari ih posećuju tek kad na "motoroli" čuju da je zauvek otišao još jedan od njih.

Prošlo vreme divljih hordi

– Mi smo oni što ginemo – kaže Zoran Baroli, vlasnik lanca pekara, jedan od ideologa hazarderstva na dva točka. U petak, subotu i nedelju, više hiljada bajkera i ljubitelja motociklizma okupiće se na Adi Huji, kako bi prisustvovali egzibicionim vožnjama i druženju uz gromoglasni zvuk rokenrola.

– Vreme divljih hordi i Pobesnelog Maksa odavno je prošlo. Jedna od predrasuda u našem društvu odnosi se na ljubitelje moto-sporta. Mi nismo ludaci, mi nismo opasni – kaže Nataša Napijalo, mlada udovica nedavno poginulog Petra Pece Napijala, gurua moto-sporta u zemlji. Poginuo je trećeg septembra, u 23 časa, kod zgrade bivšeg CK, u neposrednoj blizini njegovog "generalštaba", na stazama Ušća, u Meki podanika koji žive u četvrtoj dimenziji, vožnji na tankoj žici između života ili smrti.

Mistici brzina ginu na beogradskim i srpskim putevima kao na frontu Iraka ili Libana. U narandžastim majicama, koje simbolizuju klub – i s crnim florom – oni apeluju na vlasti da im dodele bilo kakvu stazu na kojoj bi mogli da kontrolišu svoje instinkte.

– Svi veliki gradovi imaju takve staze na kojima su motociklisti bezbedni i gde izvode svoje egzibicije.

Dobrice u saobraćaju

Ako to tvrdi pedesetdevetogodišni Mitar Maletić, bajkerski doajen, čovek koji je krstario po autoputevima Evrope i džadama bivše SFRJ, motociklista koji nikada neće otići u penziju, jer duboko veruje da će dočekati kraj na kožnom sedištu neukrotivog "harli dejvidsona", onda bi gradske ili republičke vlasti mogle da zatvore za saobraćaj deo nekog asfaltnog puta koji ne vodi nikuda i prepusti ga "jahačima smrti" na privremeno korišćenje. Za sada je jedno od njihovih utočišta zaobilaznica oko Beograda kod Ostružnice.

Milan Pavić koji izdaje nekretnine, Ivan Momčilović, instruktor škole padobranstva, Zoran Nikolić, službenik – svi oni kažu da su obične dobrice u svakodnevnom saobraćaju. Tvrde da su vozači nesavesni i da na beogradskim ulicama važi zakon jačeg.

– Zaista poštujemo saobraćajne propise, jer smo svesni da svaka sledeća vožnja može biti i poslednja. Vozači automobila izgleda smatraju da smo višak na ulicama – tvrde ovisnici od benzinskog ludila, koji mogu da zaspe tek ako su se, umesto šoljice mleka i uz laganu muziku, prepustili jezivoj melodiji škripe guma. Ko su avanturisti koji lebde u sferama iznad 200 na čas i mole se da njihov susret sa asfaltom prođe što bezbolnije? Oni su obični radni ljudi i građani, koji žele da ih razumeju vozači, policija i mediji. Oni mole da država preduzme sve i zaštiti ih kao vrstu pred istrebljenjem. Iako, naravno, posvećenici strašnih mašina nimalo ne podsećaju na medvediće pande.

Zoran me smešta na svoju "jamahu R1". Mašinu na kojoj se najčešće gine. Zabranjeno oružje srpskih drumova teško je 170 kilograma, a u stratosferu ga šalje 180 "konja". Od centra Beograda do Ade Huje vozimo se bez kaciga. Ali, saobraćajac na uglu Takovske ulice nas ne primećuje. Zoran u Višnjičkoj ulici blago ubrzava, to je tek za milimetar pomerena ručica gasa. "Jamaha" se propinje, ali, i sa pet odsto snage, deluje kao da ćete poleteti sa nosača aviona i za nekoliko sekundi završiti u Rumuniji. Pet ili šest minuta vožnje je dovoljno da se uverim kako beogradski vozači ne primećuju motocikliste. Jedan autobus nas je iznenada "presekao", jedna žena u vozilu nije bila ni svesna da smo i nas dvojica na asfaltu i da nam je prilično stalo do života.

Nije bilo straha

Dobroćudni vlasnik pekare koji se za upravljačem "jamahe", gromoglasnog ubice, pretvara u kockara koji svake milisekunde može izgubiti na ruletu, ledenim glasom saopštava da je vožnja od 300 na čas, na autoputu, jedino zbog čega treba živeti.

– Bolje je od seksa sa 12 plavuša!

Ada Huja može postati jedna od motociklističkih baza. Profesionalni vozač na moto-trkama Branislav Jovanović pokazuje kako je voziti brzinama koje garantuju sigurnu smrt ako napravite i najmanju grešku. Zato ih posetite ovog vikenda. Jer, nikada se ne zna da li ćete ih videti sledeći put. Dok Bane leti na jednom točku, Nataša Napijalo kaže da će nastaviti putem svog muža, koji je na poslednji ispraćaj otišao uz rulanje više od 300 zlokobnih mašina.

– Često me je vozio. Kad bi ubacio u prvu brzinu, osećala sam da se u njemu budi moć, kao da je vladao svetom. Pri brzini od 200 kilometara na čas, već je bi na nebu a u "kacigama" je vladala tišina. Nije postojao strah. Samo osećaj da sudbina neumoljivo teče