Moć

Da li vas boli što su na Kosovu i Metohiji Srbima ponovo isekli telefone? Većina će odgovarajući na ovo pitanje procediti „da” kroz stisnute zube, neki će glasnije opsovati, mnogi će vikati: „Zašto država nešto ne preduzme”.

Ko je država?

„Telekom”? U njemu je i državni kapital. Njegova je i imovina napadnuta na Kosmetu. On se tuži sa „Poštom i telekomom Kosova” oko imovine, on je obnavljao 24 bazne stanice pošto su u maju takođe presečeni telefonski kablovi. Ali, „Telekom” može da zaštiti samo one bazne stanice koje sačuva – goloruki narod. On ne može da spreči Prištinu da uništi neki njegov objekat, niti može da ga obnovi bez njene prećutne saglasnosti ili bez zaštite Euleksa.

Država su ministri. Šta su oni uradili 23. aprila kada je Priština organizovala prvu seču antena „Telekoma”, „Telenora”, VIP-a. Dva dana smo ćutali trećega smo morali da viknemo, rekao je tada za „Politiku” jedan ministar. To je značilo da su zvali sve zemlje koje na Kosmetu imaju realnu moć, onu koju Srbija nema, da pritisnu Prištinu da odustane od pokazivanja snage u svom dvorištu. I to je bio taj vrisak.

Odustalo se tada od predloga da se blokiraju putevi. Pa ako ne mogu šleperi iz Prištine preko Jarinja i Merdara – neće tuda moći ni šleperi iz Beograda, a takvih je mnogo više nego onih iz suprotnog pravca.

Shvatilo se tada da je nerazumno i da se preseče dovod struje na Kosmet. Našla bi struja drugi put, a bilo bi to pogubno za sliku Srbije u svetu koja je i dalje takva da ne želimo da je vidimo.

Valjda se nešto naučilo od onog buntovnog pohoda Srba na administrativnu liniju i paljenja prelaza na Jarinju i Brnjaku u februaru 2008. godine. Ko je zaboravio: oba prelaza su hermetički zatvorena, sve dok nisu pretvorena u mala utvrđenja koja više niko i ne pomišlja da demolira i spaljuje.

Niko ozbiljan ni u februaru 2008. ni sada u septembru 2010. nije pomišljao na juriš na Kosmet. Naglašavam ozbiljan, jer su se i tada i sada čuli glasovi da moramo da pretimo silom. Ako i zaboravimo lako pitanje da li je uopšte pametno pretiti praznom puškom, ostaje teško pitanje – kako se zamišlja taj juriš i još teže – koje su moguće posledice. Ni oni koji pozivaju na juriš nemaju maštu da opišu kako bi on izgledao, ali zato svi imamo iskustvo kakve bi bile posledice: konačna seoba Srba sa Kosmeta, spaljeni Dečani, Srbija bez bombardovanja a u delimičnoj izolaciji i bez Preševa pa i Raške oblasti.

Razgovor je sva moć Beograda. Razgovor i sa Prištinom i sa Briselom i sa Vašingtonom i sa Moskvom. I to je činjenica oko koje bi politička elita trebalo da postigne saglasnost. Skupljati poene na izmišljanju Brankovića je ružno. I zato, kada Nenad Popović funkcioner DSS-a kaže „Tači i Sejdiju su na našim optužnicama za kršenje ustavnog poretka, to je najteža optužnica, sa takvim ljudima nema pregovora” mora da zna da je njegov lider Vojislav Koštunica sa njima razgovarao iako su i u tom trenutku bili optuženi.