Reč je danas bespomoćna

Rediteljki Ivani Ašković uspelo je da bukvalno uzme Jovana Ćirilova za ruku i povede ga na daleki Bali, u Ubud, kako bi video predstavu za ovogodišnji Bitef. Jer, tim balinežanskim ritualno plesnim teatrom 1931. godine inspirisao se Artonen Arto i svojim "teatrom surovosti" izvršio najjači uticaj i na ostale umetnike evropske estetičke provenijencije. Na žalost, iz finansijskih razloga, najavljena i u program uvrštena predstava "Čalonarang" neće doći ove već iduće godine, na 41. Bitef.

Ivana Ašković je pozorišnu režiju diplomirala 1992. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom Beogradu. Zatim odlazi u Njujork gde godinu dana u Teatru La Mama kod čuvene Elen Stjuart igra i režira, zatim na Havaje gde je na Fakultetu za pozorište i ples diplomirala na temu pozorišta Azije. Na Baliju provodi četiri godine od 1998. do 2002. i nastavlja usavršavanje kroz učešće u predstavama. Vratila se pre godinu dana u Beograd. Sada je pred doktoratom na temu azijskog teatra, posebno balinežanskog, i vodi "Mudra teatar" u Beogradu. Njena predstava "Senke", u saradnji sa Borisom Čakširanom, u zvaničnom je programu Bitefa, u nedelju 17. septembra u 20 časova u Bitef teatru.

INTERVJU

● Neobično je da ste sa američkim glumcima režirali komad "Tamna je noć" Aleksandra Popovića i igrali ga kod La Mame, pa ste uradili "Oleanu" Dejvida Memeta i "Baal" Bertolta Brehta, a za razliku od mnogih koji bi da odu, Vi ste se vratili i osnovali svoju trupu.

 – Da, prvo sam pokrenula školu balinežanskog plesa u ambasadi Indonezije, ovde u Beogradu, i posle svih tih raznovrsnih iskustava stečenih u svetu imala sam potrebu da ih podelim sa našim ljudima. Jer na našoj pozorišnoj akademiji radi se samo jedna određena vrsta pozorišta i ništa šire, pa studenti nemaju priliku da nauče nešto izvan onoga na šta ih usmeravaju. A u svetu postoji čitavo bogatstvo pristupa teatru. Nije reč samo o pozorišnim tehnikama, stilovima i žanrovima. Zato sam i osnovala svoju trupu "Mudra teatar" i naša prva predstava zajedno sa Bitef teatrom su "Senke".

● Nije baš jednostavno otići u SAD na usavršavanje. Kako je uspelo?

– Otišla sam u Ameriku iz Beograda sa dva mala kofera i 400 dolara u džepu. Od prijatelja do prijatelja, preporukama, stigla sam do čuvene La Mame i tako je sve počelo. Nisam imala nikakvu odskočnu dasku, odskočna daska je bila moja upornost. Bilo je to fantastično iskustvo, živela sam kod nje, jer Elen Stjuart u okviru svog teatra ima i veliku spavaonicu za umetnike iz sveta. To je bila neverovatna prilika za mene, jer sam na neki način svakodnevno imala "Bitef" usred Njujorka! Zatim sam zajedno sa Elen Stjuart uradila predstavu "Tankredi i Erminija" po "Izgubljenom raju" Torkvata Tasa. U predstavi je igrao i japanski umetnik koji se bavio kendom. Tako je ta prva predstava u kojoj sam igrala bila povezana sa Azijom i još nisam ni slutila da ću ući u svet azijskog teatra.

● Kod Vas se preplelo naše pozorišno iskustvo i ono iz sveta, posebno azijskog, koji poznajemo uglavnom preko Bitefa. Kakvo je savremeno azijsko pozorište?

– Teatar Azije je već u ogromnoj meri uticao i promenio evropsko pozorište dvadesetog veka. O tome se kod nas još malo zna. Različite forme teatra Azije uticale su ne samo na Artoa, već i na Pitera Bruka, Grotovskog, Barbu, na Brehta je uticalo kinesko pozorište... Iza svih velikih reditelja stoji značajna inspiracija upravo tim oblicima azijskog i afričkog teatra. A mi sve te velike umetnike vidimo kao predstavnike Zapada u pozorištu, a manje se zna u kojoj su se meri okretali drugim izvorima umetnosti.

● Jedan uticajni kritičar je svojevremeno zamerao što se na Bitef dovode "folklorne" predstave sa drugih kontinenata, pa i Aboridžini iz Australije. Koliko se folklor prepliće sa umetnošću plesnog teatra?

– Predstava "Čalonarang" koja je trebalo da dođe pre svega je ritualna, u pitanju su klasične plesne tehnike koje su se godinama razvijale na dvorovima vladara. Igrači su profesionalni umetnici, to nije folklor. Razlika je kao između našeg folklora i klasičnog baleta. Samo što mi ne umemo iz ove perspektive da napravimo razliku upravo iz nedovoljne informisanosti.

● Vaš "Mudra teatar" je nešto novo. Da li postoji interesovanje, kako se finansirate, gde su vam prostorije i kakvi su planovi?

– Naši članovi su igrači, to je plesni teatar, imamo devet članova, petoro igraju u predstavi "Senke". Nemamo stalni prostor, on se iznajmljuje i to je najveća boljka svih nezavisnih trupa u našoj zemlji. Ovde se sve može dobiti ako imate novac, a mi nismo komercijalna trupa koja se pojavljuje na TV Pinku. Ja ne naplaćujem radionice, a za predstave tražimo pokrovitelje i sponzore. Za "Senke" su bili Bitef teatar i Skupština grada. Želela bih da ovo što smo počeli sa "Mudra teatrom" preraste u Centar za pozorišna istraživanja. Tu bi naši ljudi mogli da se informišu na pravi način, jer sada imaju iskrivljenu sliku. Postoji inicijativa u okviru Bitefa da se pokrene i Bitef akademija, a iza te inicijative stoji Vesna Bogunović koja je umetnički sekretar Bitefa. Ako se to ostvari, a verujem da hoće, bila bi to jedna alternativna akademija koja će otvoriti prostor za edukaciju koja ne postoji na našim pozorišnim akademijama. Sada su u pripremi dve nove predstave. "Zaboravljeni jezik" govori o problemu komunikacije – do koje je mere reč u savremenom društvu postala bespomoćna i do koje mere pokret može da kaže ono što reč više nije u stanju. Druga je inspirisana Handkeovim "Kasparom".

● Da li je moguće, recimo, Nušića igrati kao neverbalni teatar?

– Kako da nije!? Neverbalni teatar prevazilazi sve granice, geografske i političke, bilo kakve, i u tom smislu se postiže mnogo više nego rečima. Jer, videla sam kad sam se vratila u Srbiju da je to zemlja u kojoj ljudi mnogo vole da pričaju, mislim da niko u svetu toliko mnogo ne govori kao mi, toliko mnogo reči kroz usta izađe, a tako se malo kaže! To vidim oko sebe, ali i na sceni. Na Baliju su radili koristeći njihove plesne tehnike Šekspirovog "Magbeta". Zašto mi ne bismo onda mogli našeg Nušića?