Sa Andrićem u Sevilju

Osamdeset i neku godinu pošto je živeo u Španiji kao mladi diplomata i opisao njene predele i karakter njenih ljudi, Ivo Andrić – pa i ne sasvim simbolično - putuje sa severa na jug Iberijskog poluostrva, da se predstavi u vidu izložbene postavke na Univerzitetu u Sevilji.

Izložba je otvorila kurs o slovenskim kulturama, koji Filološki fakultet ovog Univerziteta organizuje od 21. do 24. septembra da bi svojim studentima nadomestio odsustvo studija slovenske filologije. Postavku, koja u vidu 12 panoa, knjiga, pisama, fotografija, itd. želi da dočara kako se kroz lik ovog Nobelovca, njegovo delo i sudbinu može ući u istoriju ne samo južnoslovenskih prostora, već i celog XX veka, u čijim je ključnim istorijskim zbivanjima Andrić direktno učestvovao, prikazana je u sličnom vidu prvo u Barseloni 2009. godine.

Tada sam u saradnji sa Legatom Andrića i Muzeja grada Beograda, uz podršku Ambasade Srbije iz Madrida, organizovala prvu izložbu na Univerzitetu Pompeu Fabra.

“Andrićevo delo, kao i koncept izložbe, omogućuju da se duboko pronikne u istorijsku i kulturnu realnost ovog dela Evrope, za Španiju udaljenog i malo poznatog” bile su reči na koje je tada rektor univerziteta na kome radim rešio da podrži ideju, koju su i sada zdušno prihvatile kolege iz Sevilje.

Tako su pre nedelju dana panoi izneseni iz mračnog univerzitetskog magacina Univerziteta u Barseloni i, malo doterani, krenuli posebnom poštom ka toplom jugu Španije, u Sevilju.

Dok sam nekoliko dana nakon toga i sama krenula brzim vozom od Barselone ka gradu na obali Gvadalkivira, sa mnom su u koferu putovala i Andrićeva sabrana dela, uz razne druge stvari za vitrine na izložbi, manje više onako kako smo koleginica Tatjana Korićanac i ja osmislili još za prethodnu postavku.

Prolazeći kroz Kastilju, čak jezdeći i brzom prugom, reklo bi se da se malo šta promenilo od kada je naš Nobelovac opisao ove predele: “Ponekad i ti usamljeni znaci vegetacija i ljudske kulture iščezavaju, i pred očima ne ostaje do gola zemlja, obrasla retkom travom bez boje i života, sa nekim svečanim ali nemilosrdnim nebom nad sobom” (Staze, lica, predeli).

Stara zgrada Seviljanskog univerziteta, sa svojim gotičkim svodovima, skulpturama i zidovima od starog kamena, već je i sama po sebi umetnički spomenik. Dok sam gledala ne samo studente upisane na jesenji kurs posvećen slovenskim kulturama kako se nadvijaju nad starinskim vitrinama gledajući najnovije izdanje “Na Drini ćuprija” na špankom, već i slučajne prolaznike kako pomno slušaju pozdravne reči naše ambasadorke Jele Baćović na otvaranju izložbe, zaboravila sam na svu trku i muku koje su pratile pripreme za otvaranje u Sevilji.

Ja, dolazeći iz katalonske severne prestonice nisam slutila do koje mere obećanja kolega sa juga o tehničkoj pomoći pri postavci i ostalim garancijama, mogu da okačim mačku o rep.

“Ne rade po podne” odgovorio je profesor koji organizuje slovenske dane na moje pitanje gde je obećano tehničko lice. “Moram kući za deset minuta, renoviramo kuhinju a mama mi je sama” kazala je sekretarica koja mi je pomogla da okačimo prvi od panoa. I te kako su mi falile kolege iz Muzeja grada i Legata...!

Ipak, kada je u utorak u podne izložba “Ivo Andrić, nobelovac iz osame” otvorena, i kada su ne samo akademci i zvanice prošetali postavkom, već i poneki od turista koji ovim delom starog univerzitetsko zdanja u Sevilji neprestano cirkulišu, punog srca se setih reči našeg pisca, zarad koga je vredeo sav trud: “ Naše življenje u najprisnijoj vezi sa stvarnošću, kao i naši uzaludni pokušaji bežanja od nje i naše vraćanje k njoj – sve su to sastvani delovi velike ljudske stvarnosti, koja krije u sebi raznolike i bezbrojne mogućnosti i uzima na sebe stotinu vidova, od kojih neki izgledaju potpuno nestvarno.”

Tamara Đermanović