Nasilju se gleda kroz prste

Ima li nasilje na našim ulicama alternativu i kako mladi u Srbiji danas treba da se postave prema akcijama navijačkih grupa i skinheda, nacionalizmu i fašizmu, neka su od pitanja za čijim odgovorima traga novi domaći film „Šišanje” Stevana Filipovića. U intervjuu za naš list pred premijeru filma, koja će biti održana 6. oktobra u „Sava centru”, reditelj Filipović izražava nadu da njegovo delo može da utiče na mlade i odvrati ih od prestupništva.

Šta je bio lični povod da snimite film o nasilju među mladima?

Ako odrastajući u Srbiji paralelno sa profesionalnim bićem ne formirate se i kao političko biće, onda ste idiot. Politička situacija u zemlji suviše negativno utiče na naš život da ne bismo imali stav o tome. Prirodno je iskazati stav, a u mom slučaju jedini način da progovorim o tome je kroz film. Priča „Šišanja” je zasnovana na nekoliko istinitih priča koje su vrlo filmične. Kroz priču o glavnom junaku Novici dobio sam šansu da kažem sve što mislim o problemu nasilja kod nas. Shvatio sam da je najbolje to direktno povezati, i zato u filmu koristim dokumentarne materijale.

Film ste pripremali četiri godine, a tokom rada na njemu nasilje na našim ulicama je eskaliralo...

To je logična posledica odsustva političke volje da se obračuna sa nacionalizmom koje potiče iz zla devedesetih. Stvarana je takva klima, pogotovu u vreme Koštuničinog premijerstva, pa je to gotovo blagosiljano od strane relevantnih institucija u državi. U filmu se ne bavim samo odgovornošću društva, već i ličnom odgovornošću. Junaka Novicu smo namerno načinili inteligentnim, i to je karta na koju smo želeli da igramo. Nismo želeli da imamo izgovor da on dolazi iz rasturene porodice, iz siromašne sredine. Namerno smo hteli da mu ukinemo opravdanje i da on svesno pravi loše izbore.

U filmu ističete da nasilje čine klinci koji su rasli u vreme Miloševića. I vi ste dete koje je tada odrastalo, pa niste izabrali put nasilja, već snimate filmove?

Ključni su okruženje, prijatelji i porodica, ali i slobodna volja da se odlučuje po savesti. U mojoj generaciji nije bilo tvrdog nacionalizma koji mutira u neonacizam ili fašizam. Problem je u generaciji posle mene, godišta 1987/88, koja nije videla kako izgleda Miloševićeva Srbija. Oni se jedva sećaju toga, lože se na dizelaše i šišaju na tarzanke, a ne znaju izvore toga. Formirani su na novom talasu nacionalističke propagande i mnogo su agresivniji.

Koliko država izaziva nacionalizam, i kakva je njena odgovornost?

Odgovornost države je velika. Nacionalizam se negde forsira prećutno, a negde otvoreno. Ne postoji institucija koja se javno odriče toga i koja današnje nasilje dovodi u vezu sa grozotama koje su se desile devedesetih, a ta veza je ključna. Usled nedostatka iskrenog obračunavanja i pružanja šanse budućim generacijama, novi klinci su kolateralna šteta sadašnje državne politike koja neće da se odredi prema Kosovu i EU, već pravi šizofrenu situaciju, razmišljajući samo o izborima. U toj kalkulaciji niko ne brine da li će takav javni diskurs formirati generacije koje su proizvod javne šizofrenije, koje će da se tuku sekirama na ulici, kao preksinoć pre utakmice Partizan – Arsenal, ili da ubiju Brisa Tatona. Ako postoji želja vlasti da se obračuna sa tim, ona je neiskrena. Policija sada bolje radi nego pre, ali kada stvar dođe do pravosuđa, sve pada u vodu.

Problem vidite u pravosuđu?

Problem je što napadači na Teofila Pančića dobiju tri meseca zatvora. To ne sme da se shvata kao slučajnost, to je politika poruka. Svi smo gledali „Insajder”. Ljudi koji su učestvovali u napadima na ambasade posle protesta protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova ne poriču direktne veze. To je primer gde se najdirektnije vidi kako država, kada joj treba, koristi organizovane grupe zaslepljene određenim idejama, umesto da se obračuna sa njima, rasformira ih i pohapsi.

Znamo kakve je pretnje dobijala Brankica Stanković zbog emisija o navijačkim grupama. Očekujete li Vi takve pretnje?

Ima pretnji na sajtovima grupa „Obraz” i „1389” i od nekih navijača, ali oni još nisu gledali film. To je isto kao što ni momci koji su napali Teofila Pančića nisu to učinili zbog njegovih tekstova. Ne mogu da očekujem da će takvi ljudi da gledaju moj film, da razumeju poruku i kažu da nisu u pravu, jer oni nastupaju iz dogmatske fanatične pozicije. Jedini otklon koji treba da imamo je zaštita koju treba da dobijemo od države. Posle pretnji, Brankica Stanković je rekla da je to problem države, jer pretnje nije dobila na privatnoj osnovi, već zbog javne funkcije koju obavlja.

Očekujete li da će Vaš film imati otrežnjujuće dejstvo?

Siguran sam u to. Potrudio sam se da ovaj film ne inspiriše na nasilje. Kako kaže jevrejska poslovica: Ko je spasao jednog čoveka, spasao je ceo svet. Ako jednu mladu usijanu glavu nateram makar da razmisli, uspeo sam.

Ivan Aranđelović

------------------------------

Kalkulisanje nasiljem

Imaju li mladi danas u Srbiji alternativu u odnosu na nasilje?

U odnosu na ubijanje stranaca po ulicama i paljenje ambasada, svako ima alternativu. Koliko god da je neko politički izmanipulisan, ako ima zrno ljudskosti u sebi može da shvati da nasilje ima alternativu.

Koliko nasiljem pojedinci stiču ličnu sigurniju budućnost?

Devedesete su nam uglavnom asocijacije na siromaštvo i stradanja, ali te godine su određenoj grupi ljudi, koja nije mala, bile izvor svega što danas imaju. Ne znam koliko je onih koji nasiljem stiču državnu funkciju, ali svakako da ima tih kalkulacija.