Istorija (ne) trpi kompromise

Može li istoriografija biti neutralna, a njeni autori oslobođeni subjektivnog pristupa događajima? Da li se zaključci o prošlosti donose na osnovu činjenica ili potrebe da se o njoj govori na „politički korektan“ način? Mogu li se zarad zajedničke budućnosti prećutati li našminkati događaji iz prošlosti? Konačno, postoji li mogućnost da se istoriografiji umesto starih na „mala vrata“ nametnu novi oblici jednoumlja?

Ova u istoriografiji večito prisutna pitanja kao da su, pojavom novih istorijskih čitanki „Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi“, ponovo aktuelizovana. Podsetimo, reč je o nedavno završenom projektu čiji su rezultat četiri čitanke namenjene učenicima u zemljama jugoistočne Evrope (to je, valjda, novi naziv za Balkan), a čiji su radni naslovi: „Otomansko carstvo“, „Nacije i države“, „Balkanski ratovi“ i „Drugi svetski rat“. Projekat je naišao i na podršku našeg ministarstva prosvete, a urednici najavljuju i da će uskoro početi sa pripremom udžbenika koji će obraditi najnoviju istoriju ovih prostora.

Kao i druge, slične inicijative i ovaj projekat naišao je na različite reakcije – od odobravanja do negiranja i ponovo otvorio pitanja kojim putem ide naša istoriografija i na koji način događaje iz prošlosti treba predstaviti široj, a naročito učeničkoj populaciji.

Lakih odgovora na ova pitanja nema, ali se neki zaključci ipak nameću. Sa jedne strane, dobro je i korisno da se o događajima iz prošlosti sazna iz više uglova i da se istoriografija oslobodi svake vrste ostrašćenosti. O balkanskim ratovima učenici iz Srbije, Bugarske, Makedonije i Turske, verovatno nikada neće učiti na isti način, jer je teško zamislivo da će se istoričari iz ovih zemalja ikada usaglasiti o njihovom karakteru, ali je zato moguće i poželjno da se, recimo, učenici iz naše zemlje upoznaju kako ostale istoriografije gledaju na taj događaj. To važi i za sve ostale teme i to može doprineti da se ljudi sa ovih prostora bolje upoznaju i razumeju.

Sa druge strane, postavlja se pitanje na osnovu kakvih kriterijuma će se takvi udžbenici pisati. Koje će se teme birati, ko će i na osnovu kojih principa izvršiti selekciju izvora, šta će se potencirati, a šta „gurati pod tepih“ i kome će, na kraju, biti dodeljena uloga da na osnovu iznetih činjenica presuđuje o prošlosti. Nameće se i pitanje mogu li njihovi autori i pored svoje dobre volje u političkom i ideološkom smislu biti nezavisni od onih koji su takve projekte finansijski podržali. Ima i mišljenja da smo u poslednje vreme svedoci pokušaja da se istoriografiji nametnu novi oblici jednoumlja, odnosno da se događaji iz prošlosti, u skladu sa aktuelnim integracijama, upakuju u „politički korektne okvire“. Konačno, postavlja se i pitanje da li će ovakvi projekti kroz nastavu biti realizovani i u ostalim državama regiona ili će oni opet biti samo naša specijalnost?

U svakom slučaju, vrednost i efekte ovog kao i sličnih projekata i inicijativa o kojima smo imali prilike da slušamo (pokretali su ih i političari) pokazaće vreme. Ali, jedno je već sada sigurno. Pomirenje i bolje razumevanje na ovim prostorima poželjan je i neophodan proces, koji zahteva vreme, strpljenje i objektivan pristup kako prošlosti, tako i sadašnjosti. Njegovom uspehu, na svoj način može doprineti i istoriografija, ali pod uslovom da joj to ne bude, unapred zadati „domaći zadatak“ i da zarad sadašnjosti i još neizvesne budućnosti ne pravi trule kompromise sa prošlošću. Jer, takvih kompromisa bilo je i ranije (setimo se istorijskih čitanki iz vremena bratstva i jedinstva) pa oni nisu sprečili nesreće koje su nas proteklih godina zadesile.

novinar