Septembarski monolozi

Protekli mesec je pokazao da politika nije više veština mogućeg, već samo moguće bez veštine. Državnici su, naime, nekada provodili duge sate u oblacima duvanskog dima, razgovarajući o svemu bitnom. Sada se prešlo na monologe, a i pušenje je zabranjeno. Ahmadinežad komunicira i sa Amerikom i sa svojim narodom samo monologom, Obama isto čini, ali nije sasvim savladao tekst, dok je Putin veliki majstor ovog žanra. Ispada da u ovoj „menjačnici ideala“ jedan dijalog vredi dva monologa.

Taj trend je vidljiv i kod nas. Na jedvite jade smo isposlovali u Ujedinjenim nacijama dijalog sa Prištinom, koji će se, nema sumnje, sastojati od dva monologa, što je deža vi u onom francuskom zamku. Sada će možda da pređu u Kafkin Zamak.

I naši političari su prešli na monologe. Obuku skupa odela, prekrste noge, pa kad se uključe kamere, izdeklamuju ono što su im pažljivo sastavili u partijskim centralama. Nema tu razgovora. Videli smo kako su, onomad, naprednjaci „razgovarali“ sa deesesovcima i kako su poništili zakone fizike, jer su istovremeno bili na nekoliko televizija. Naprednjački monolog je kuburio sa suflerima, a deesesovski je bio tvrd i monolitan kao i obično, što veoma uspešno rasteruje birače.

Onaj fudbalski Karadžić je monologom razgovarao i sa poslenicima saveza i sa ljubiteljima loptanja i na taj način šjekirom sašjekao Antića, a ustoličio V. P. Pižona, sledećeg glinenog goluba.

Bojim se da će, u oktobru, američka sekretarka, supruga Bila Klintona, doći sa podužim monologom. Naši će joj odgovoriti takođe monologom, koji se sastoji iz govora tela. Klimanjem glavom.

Dobro je da smo konačno shvatili koje je mahanje korisnije, jer kad god smo mahali oružjem, dobili smo po tintari.