Drugi odgovor DSS-a

Iako na prvi pogled izgleda neverovatno, glavni i odgovorni urednik Politike jeste važan u ovoj stvari. Ako su vlasti Srbije kapitulirale u svojoj politici prema Kosovu i Metohiji, a on već drugi put piše odu kapitulaciji, onda je veza između te dve strane veoma uska, takoreći nužna. Tim pre što Bujošević u odgovoru DSS-u iscrpno nabraja sva standardna mesta kapitulantske politike srpskih zvaničnika i pita se šta bi u takvoj iznudici radio DSS. I ne samo da se pita nego i odgovara ponavljajući sva standardna mesta tekuće odbrambeno-napadačke taktike vlasti. Kako onda ne bi bio važan?

Zato moramo ići redom, sledeći zvaničnu i istovremeno Bujoševićevu retoriku:

– Stvaraoci i apologete današnje politike vlasti kažu da su za život, za razliku od DSS-a koji je za državu, a to znači protiv života. Ali, od kada postoji država, konkretni ljudi žive samo u ovakvoj civilizacijskoj tvorevini. Za ljude na Kosovu i Metohiji to danas deluje kao pitanje: da li žive u Srbiji, kao međunarodno priznatoj državi, ili na Kosovu kao lažnoj državi. Sledi da svako zalaganje za život kao takav konkretno znači saglasnost sa tim da Srbi i drugi narodi koji Srbiju prihvataju kao svoju državu treba zapravo da prihvate Kosovo kao svoju državu. I to zato što neko golom silom nameće takvo „rešenje“. Pa dobro, pitajte onda Srbe u pokrajini u kojoj državi žele da žive. Neka se sprovede međunarodno istraživanje o takvom pitanju.

– Ako se ne prizna nezavisno Kosovo, naravno faktički jer današnja vlast nikada neće formalno priznati Kosovo (do prve prilike), Srbi će ga navodno napustiti. Jedanaest godina međunarodne uprave je pokazalo da Srbi neće napustiti Kosovo i Metohiju sve dok je Srbija kao država prisutna u pokrajini. Faktičko priznanje Kosova kao države, što predstavlja praksu današnje (od leta 2008. godine) politike srpskih vlasti, suočava ljude u pokrajini sa stvarnom životnom dilemom: opstati u tuđoj, nasilno uspostavljenoj državi, ili se seliti.

– Sedamnaestog marta 2004. godine nismo poslali ni vojsku ni policiju u pokrajinu, pa su Srbe morale da spasavaju „američke puške“, kao što kaže Bujošević. Već 18. marta je na zahtev tadašnjih vlasti Srbije održana vanredna sednica Saveta bezbednosti UN koja je osudila nasilje. Što se američkih pušaka tiče, one su delovale u okviru mandata Kfora tek nakon što su zakazale da spreče nasilje u kojem je pored ljudskih žrtava bilo razoreno 34 manastira i crkve. Akciju kod Čaglavice izvršile su tek rano ujutro 18. marta pošto su vlasti Srbije u svim međunarodnim institucijama energično zahtevale da Kfor izvrši svoju misiju sprečavanja nasilja na koju ga je obavezivala Rezolucija 1244.

– Zašto smo pregovarali sa onima koji su nas bombardovali i kršili međunarodno pravo, Bujošević pita. Oni tada još nisu priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Osim toga, oni su bili deo međunarodnog poretka i uprave na Kosovu i Metohiji i nismo pregovarali samo sa njima nego i sa drugima, pre svega sa Rusijom koja je bila spremna stvarno da nam pomogne, što je i učinila.

– Zašto su Tači i Sejdiju, iako pod patronatom SAD i pod domaćim presudama, postali nepodobni tek posle proglašenja nezavisnosti Kosova, postavlja se pitanje DSS-u. Mi smo prihvatili pregovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave. Da li naši sagovornici u vlasti i glavni urednik Politike vide neku razliku između njihovog tadašnjeg položaja i položaja posle jednostrano proglašene nezavisnosti?

– O kakvoj pobedi u Savetu bezbednosti UN DSS priča kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, za Bujoševića je pitanje. Krajem jula 2007. godine u SB UN bilo je definitivno jasno da će Rusija uložiti veto na planiranu rezoluciju kojom je trebalo da bude zamenjena Rezolucija 1244. To bi učinila uz podršku Kine kao stalne članice i još sedam članica. Da se tada vodila politika tihe kapitulacije kao od leta 2008, to se ne bi dogodilo i Ahtisarijev plan bi bio osnova nove važeće rezolucije za koju Bujošević kaže da je danas još jedina slamka.

– Kakva crna Rezolucija 1244 pored Rambujea, iščuđava se glavni urednik. Kao dokument Saveta bezbednosti sa obavezom prihvatanja i poštovanja i izvor međunarodnog prava, ona je stariji i jači dokument od Rambujea.

– Da li hoće DSS da vrati točak istorije unazad? Da Srbija načelno nije stajala čvrsto na poziciji međunarodnog prava ne bi SAD i EU do te mere pritiskali i ucenjivali njeno državno rukovodstvo da faktički prizna Kosovo. Bio bi dovoljan „odnos snaga na terenu“. Ali, po svemu nije tako. Stvari su došle do čiste istine, a to je da samo Srbija može sebi da presudi u vezi sa Kosovom. Nažalost, ona to danas i čini, i time seče granu na kojoj sedi kao država i u unutrašnjim i u međunarodnim relacijama.

Na kraju, reč o Bujoševićevoj tezi da „politika DSS nije briga o životima ljudi nego proizvodnja – ničega“. Šta je DSS „proizvodio“ u svojoj politici prema Kosovu i Metohiji dok je to mogao, govore čvrste činjenice. Srbija je tada upravljala teritorijom na kojoj su živeli Srbi, a međunarodna konstelacija se polako okretala na stranu njenih državnih interesa. Sa startne pozicije iz oktobra 2000. godine, ili marta 2004. godine, to nije bilo malo, i to ne vidi samo neko ko to ne želi da vidi. Isto je tako jasno šta „proizvodi“ sadašnja vlast Srbije, čije se teme i argumenti u dlaku podudaraju sa Bujoševićevim tezama: kapitulaciju sa bajkom o životima urođenika bez države a u praktičnoj antidržavi.