Istorija u „razbijenom ogledalu"

Da li su Balkanski ratovi oslobodilački ili osvajački? Vrhunac istorije ili njen najveći poraz? Da li je 1453. pao Carigrad ili je stvoren Istanbul? Da li je Stepinac svetac ili zločinac? Da li je nastajanje nacionalnih država na Balkanu bio rušilački ili stvaralački čin?

To su samo neka od pitanja na koje balkanski narodi daju suprotne odgovore. Pred istoričarima okupljenim oko projekta solunskog Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi postavilo se pitanje kako rešiti taj problem? Kako predavati istoriju u školama? Da li se može nametnuti jedna istina u koju bi svi trebalo da poveruju? Da li se može graditi neka umivena, lažna slika da spora u istoriji nije bilo? Izbegavanje „teških pitanja“ ne vodi nikuda, niti se o istoriji može postići konsenzus. Zajednički udžbenik bi, takođe, značio nametanje tumačenja koje bi malo ko bio spreman da prihvati. Francuska i Nemačka jesu nedavno objavile zajednički udžbenik istorije, ali se on odnosi na nesporni period posle 1945. godine. Šta raditi s onim što je sporno? Reći da nas se ne tiče? Ili staviti pod tepih?

Predstave o prošlosti jedan su od važnih elemenata identiteta, na njima se gradi slika o nama samima i o onima oko nas. Prošlost je „špajz” iz kojeg se vade sastojci za izgradnju sadašnjosti. Ona živi kroz posledice koje mi danas osećamo. U istoriji se nalaze uzroci današnjih pojava, uz njenu pomoć mi možemo bolje razumeti vreme u kome živimo. Zbog toga je istorija toliko važna i ni od koga se ne može očekivati da će odustati od svog viđenja.

Istovremeno, ta viđenja važan su element konflikta među narodima Balkana, bojevi oko zajedničke, ali raspolućene istorije doprinose strastima koje nas sprečavaju da razumemo jedni druge. A ako ne razumemo svoju okolinu, ne možemo dobro videti ni sebe. Ako ne znamo dobro da procenimo svoje mesto, gubimo osećaj za realnost i, na osnovu pogrešnih pretpostavki, donosimo pogrešne odluke. Nesreće Balkana ne leže samo u njegovoj teškoj istoriji, već i u njenom pogrešnom tumačenju i stalnoj zloupotrebi.

Na tim idejama zasnovane su istorijske čitanke „Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope“ koje su nedavno doživele svoje drugo izdanje na srpskom jeziku. U izradi ovih dodatnih nastavnih materijala učestvovalo je 60 istoričara i nastavnika istorije iz svih zemlja od Slovenije do Turske i Kipra. Glavna ideja bila je da se progovori o međusobnim sukobima, zbog čega su četiri objavljene knjige posvećene najbolnijim i najkontroverznijim pitanjima: Osmanskom carstvu, nastanku nacionalnih država, Balkanskim ratovima i Drugom svetskom ratu.

Polazeći od toga da niko neće odustati od svoje „istine” pristupilo se metodu multiperspektivnosti: pomoću izabranih istorijskih izvora predstavljene su sve strane i sva viđenja. Dati su argumenti na osnovu kojih je moguće doći do suprotnih tumačenja istih činjenica. Prikupljeni tekstovi treba da pokažu tu sliku „u razbijenom ogledalu“, da upoznaju đake sa različitim interpretacijama istih događaja. Time se konflikt ne izbegava. Naprotiv. U njega se upire prstom. Sagledan iz različitih perspektiva on postaje jasniji, a prošlost i sadašnjost realnije se vide. Tako nastava istorije postaje debata, a učenje razumevanje.

Knjige su do sada prevedene na osam jezika regiona, prihvaćene su od svih ministarstava, a kroz seminare je prošlo oko 800 nastavnika koji potvrđuju da im te knjige pomažu da odgovore na „nezgodna“ đačka pitanja.

Bilo je i kritika. Kritičari u svim zemljama su se, i ne znajući, složili u jednom: zaključili su da je baš njihov narod najmanje zastupljen i da je prošao najgore. Za nas je to samo dokaz da smo dobro odmerili. Napadi na te knjige bili su usmereni upravo na ideju da su sva tumačenja istorije legitimna i da je za bolje razumevanje u sadašnjosti potrebno da saznamo koliko je bilo duboko naše nerazumevanje u prošlosti.

Urednica srpskog izdanja „Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope“