Bal pod maskama

Pre tačno deceniju, u stvorenom okviru „postrevolucionarne euforije” i medenog meseca između građana, novih demokratskih vlasti i ključnih predstavnika međunarodne zajednice teško da je iko, sa obe strane barikada, mogao i pretpostaviti da će tako brzo pasti linija podela na stranke vlasti pre i posle 2000. Građani su za dve-tri godine prešli i put od probuđene energije za promene do rezigniranosti i dominantnog uverenja da se 5. oktobra faktički ništa značajno, sem izlaska iz izolacije, nije ni desilo, odnosno da je jedna garnitura na vlasti zamenjena drugom. Logičan sled je i da se onda na kraju nađu i zajedno na vlasti, jer uz izuzetak Šešeljevih radikala, na jednoj i, u izvesnoj meri LDP-a, na drugoj strani, svi su u političkom mejnstrimu, odnosno mogu jedni sa drugima.

Šta je u osnovi ove pojave i čime se mogu objasniti zabrinjavajuće nizak rejting i slabo poverenje građana u stranke?

Jedno od mogućih objašnjenja leži u oceni da je u Srbiji još uvek na sceni svojevrsni politički maskenbal u kome stranački lideri tvrde jedno a rade drugo u skladu sa konstatacijom bugarskog sociologa Ivana Krasneva da na Balkanu sve stranke i koalicije u vreme izbora uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima a nakon njih u brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Suočene sa većinom biračkog tela koju čine siromašni i nedovoljno uposleni, stranke u programskim i izbornim manifestima frekventno pominju vrednosti solidarnosti, socijalne pravde i socijalnog dijaloga i odgovorne države. Na drugoj strani, u praktičkoj politici, kroz veze sa tajkunima i finansijerima i raspodelu političkog plena, deluju kao strojevi za eksploataciju vlasti i federacije interesnih grupa i lobija. Proces i efekti privatizacije, vođena poreska politika, slabo antimonopolsko zakonodavstvo i gotovo endemski raširena korupcija i trgovina uticajem su dovoljno dobri argumenti za ovu tezu.

U uslovima aktuelne krize planetarnih razmera Srbija, međutim, mora napustiti dosadašnji model razvoja zasnovan na pregrejanoj tražnji i uvozu, prenaduvanoj i javnoj i privatnoj potrošnji i posledično stvorenim spoljnim i unutrašnjim deficitima i neravnotežama. Sledeći razvojnu logiku i strategiju EU za narednu deceniju, novi model razvoja bi se, sasvim suprotno, zasnivao na štednji, ulaganjima, proizvodnji i povećanju izvoza. Ključni, finalni cilj strategije bi trebalo da bude uvećanje zaposlenosti i blagostanja stanovništva.

Prelazak na novi razvojni model ne ide, međutim, bez bar kratkoročnih odricanja, gubitaka i redistribucije u kojoj neko dobija ako neko drugi gubi. U zaoštrenom, kriznom okviru u kome budžetski deficit pada na gotovo simboličan jedan odsto, javna potrošnja mora biti svedena na dve petine BDP, uz promenu njene strukture tako da relativni rast učešća javnih investicija prati smanjenje finalne potrošnje. Cena će biti plaćena smanjenim učešćem penzija u BDP sa 13 na deset odsto, kao i izdataka za plate zaposlenih u javnom sektoru sa deset na osam procenata, čime će biti pogođena brojna distributivna koalicija budžetskih korisnika od preko dva miliona ljudi. Među gubitnicima se mogu naći i izuzetno moćne političke grupe, u slučaju da dođe do delimičnog gubitka kontrole nad javnim resursima, i onog dela privredne elite koja se prezadužila preinvestiranjem u sektore koji više neće uživati prioritetnu podršku. Privremeno, kroz pad standarda i potrošnje izgubiće i deo srednjih slojeva.

Na drugoj strani, dobitnici pre svega treba da budu – kroz uvećane redistributivne transfere usmerene ka socijalnoj pomoći i aktivnim politikama tržišta rada – siromašni i nezaposleni, dakle grupe lišene ključnih resursa moći. Koliko je u takvoj situaciji uopšte moguće i realno očekivati da će novi model razvoja biti realizovan, sem u krajnje iznuđenoj i socijalno razvodnjenoj varijanti? Poslednje decenije su prepune situacija u kojima se pred izazovima odustajalo od ključnih promena sklapanjem razvojno neproduktivnog socijalnog braka iz računa kojim su moćni štitili privilegije a grupe sa dna socijalne piramide zadovoljavale se mrvicama sa stola.

Čini se da to više neće biti moguće, bar ne u dosadašnjoj meri. Vreme bala pod maskama prolazi i nakon decenijske dominacije nacionalnih komada sa pevanjem i pucanjem i socijalnog populizma, u stranačkoj politici će morati u prvi plan da dođu suštinska pitanja razvoja i razvojnih strategija. Konačno, na pomolu je novo političko prerazvrstavanje.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu