Kopepodi

Sedeo je na betonskom zidiću ispred fabrike i posmatrao umorna lica svojih kolega radnika. Bio je to sedmi dan štrajka. U glavi mu je odzvanjalo malopređašnje obraćanje pomoćnika pomoćnikovog pomoćnika nadležnog ministra, koji im je saopštio da neće nasedati ni na kakva stranačka podmetanja, provokacije i međusobne tajkunsko-kartelske razmirice koje raspiruju radničko nezadovoljstvo i remete stabilnost i usvojene razvojne planove i programe.

Nebom su se valjali tamni, debeli kumulusi koji su nagoveštavali kišu. Ustao je oslonivši se šakama na ukočena kolena i podigao novine na kojima je sedeo. U trenu, pogled mu se prikovao za naslov pri dnu stranice koji je glasio: „Gepard više nije najbrža životinja?” Iako nikada u svom životu nije imao bliski susret sa gepardom, niti su živeli na istom prostoru, niti ga je njegov način života zanimao, ipak ga je zaintrigirala činjenica da je nekada bio „naj” u nečemu a da je to sada neko drugi. Ko je taj koji je pretekao geparda, zapitao je, seo nazad na hladni betonski zid i počeo da čita tekst.

Pisalo je kako je do skoro bilo opšte prihvaćeno mišljenje da je gepard najbrža životinja na svetu, ali da su naučnici sa tehničkog univerziteta u Danskoj otkrili neverovatnu stvar. Određena vrsta ljuskara zvana kopepodi – ne duža od dva milimetra, koja živi i u morskoj i u slatkoj vodi – kretala se zaprepašćujućom brzinom. Na video-snimcima jasno se moglo izmeriti da su ova sićušna bića bila u stanju da za samo jednu sekundu pređu razdaljinu koja odgovara više stotina puta umnoženoj dužini njihovog tela. Dakle, kopepodi se na prvi pogled nisu kretali iznenađujuće brzo, jer je njihova brzina iznosila samo od trido šestkilometara na čas, ali u poređenju sa ljudskim srazmerama to je izgledalo ovako: čovek visok 1,70 metara pri istovetnom skoku dostigao bi brzinu preko 6.100 kilometara na čas!

Zastao je i podigao pogled sa novina. Ispred njega su se tiskali radnici. Iako su bili već vidno iscrpljeni od sedmodnevnog stajanja na vetru i kiši, praznih stomaka, čija su creva zviždala poput pištaljki, uspevali su da se svom snagom odupru pritiscima brojnog obezbeđenja fabrike koje je pokušavalo da ih odgurne od ulazne kapije.

Kopepodi?,prošaputao je jedva čujno. Vest koju je upravo pročitao uspela je da mu izmami na usne zadovoljansmešak. Hrabrila ga je činjenica da je nekome ko je tako malen i na koga niko do tada nije računao, priznato, najzad, koliko vredi. Počeo je da zamišlja natpise na naslovnim stranama novina, nazive budućih filmova i muzičkih numera koje bi se bavile ovim slučajem. Odmah mu je palo na pamet nekoliko mogućih parafraza čuvenih ostvarenja i naslova: „San i java hrabrih kopepoda”, „Tako su se kalili kopepodi”, „Niko kao kopepodi!”, „Kopepodi juče, danas, sutra...”, „Prohujalo sa kopepodima”, „Kopepodi uzvraćaju udarac!”... Zatim mu se taj smešak ponovo iskrivio u pređašnju grimasu.

Da li time što im je priznato prvenstvo kopepodi ostvaruju bolji život ili im je samo dodeljena svojevrsna titula? – pomislio je. – Da li zato brže mogu da se sklone od nevolje ili da brže stignu do cilja? Da li će se pojaviti neko ko će negirati kopepodima priznati status? Da li bi im u novonastaloj situaciji, da su na primer kopepodi ljudi, bio povezan staž, isplaćene zaostale zarade, doprinosi, socijalno i penzijsko osiguranje, svi porezi i doprinosi iz perioda pre privatizacije preduzeća u kome rade, povećane zarade i iznosi za topli obrok? Da li bi bili otpuštani, proglašeni za tehnološki višak? Da li bi im se starosna granica za odlazak u penziju pomerila za još nekoliko godina više?...

Činilo mu se da je na sva postavljena pitanja već slutio odgovor.

Međutim, pojavilo se i još jedno, za njega veoma važno pitanje: da li su kopepodi oduvek znali da su najbrži ili su toga postali svesni tek nakon otkrića? U oba slučaja, njihova prednost značila je spas za kopepode.

– Mićo, otvorili su kapiju, ulazimo!,neko je uzviknuo i povukao ga napred. Novine sa naslovom „Gepard više nije najbrža životinja?”, ostale su na betonskom zidiću.