Video sam predsednika
Predsednik Tito je mahao iz otvorenog automobila, svi smo mislili maše meni, upravo meni. Sa letnje terase mi klinci i članovi porodice posmatramo svečanu povorku na ulici. U njoj pionire u prvom a pionirčine u drugom redu, na ulici koja nosi njegovo ime. Kliču: Tito, Tito, Tito. Tito je bio svuda, na TV, gde god je putovao, pa onda u „Sutjesci” (Ričard Barton), kada jaše na čelu kolone. Ali TV i filmovi su jedno, a uživo je drugo. To je događaj čiji si i ti deo. Bio sam dete, bezbrižan, jedino smo sa vršnjacima brinuli ko će dobiti otvoreni auto kada Tito umre.
Predsednik Milošević je sedeo u velikom crnom automobilu koji je upravo prolazio Terazijama. Čekajući na semaforu kod Jugoeksporta automobil je stao pored mene. Predsednik je sedeo iza suvozača, naslonjen na svoju desnicu sa dosadom je posmatrao kako ga posmatram. Ponovo sam video predsednika uživo. Za njegov auto nisam mnogo brinuo, jedina briga je bila kako da porodica i ja isplivamo iz hronične nemaštine.
Gledajući očima deteta, i studenta, onu staru i novu domovinu, Tito mi je ličio na krojača koji je uspeo da skroji odelo sačinjeno od različitog materijala. To odelo sigurno nije svakome bilo po meri jer je bilo opšiveno veštačkim šavovima i povezano koncima bratstva i jedinstva. Nekome je ono bilo tesno, nekoga gušilo, a nekome kaširalo stomak. Ali ispalo je da je ono bilo za sve prilike, i radne i svečane, i mnogi su na to (o)delo gledali sa zavišću. Kada je krojač umro došli su šegrti koji su mislili da su od majstora bolje ispeglali zanat i počeli da prepravljaju odelo da bi ono počelo da se raspada na sve manje i bednije parčiće. Sigurno je da su republički i pokrajinski šegrti hteli da nastave putem majstora, ali neki su uspeli da ga kopiraju samo u konzumiranju „čivasa“ i „monte krista“ ili po prezentaciji belih paradnih uniformi.
Moji vršnjaci, oni koji su imali lepo detinjstvo i nesigurnu mladost pri svakom susretu diskutuju kada nam je bilo bolje. Ko je bio bolji? Tito ili Sloba? U Titovo vreme neko kaže da smo imali predstavu o regulisanom životu, snove vezane za zemlju, očeve koji se žale da moraju da budu članovi KPJ da bi dobili stan, dilere droge u američkim filmovima, pasoš koji vredi. U Slobino vreme veliki broj njih je upravo sa tim pasošima napustio zemlju jer platu koju nismo dobijali nismo ni sanjali, očevi su nastavili sa žalbom jer nisu mogli da otkupe od države dobijene stanove, a dileri droge i NATO počeli su da nastupaju uživo. Bezbednu zemlju je nasledila ona u kojoj se pucalo na sve strane, na zemljake, novinare, klanove, nebo, imena ulica.
I kada se sada okupimo, mi propali studenti i robovi istorije ipak se složimo da je dobro što smo živi jer smo prošli i kroz diktaturu proleterijata i diktaturu bračnog para. Sada nas čekaju drugi izazovi jer s prestankom diktatura sve češće se primenjuje upotreba diktata. Od jedne zemlje koja se nešto pitala postali smo zemlje eks-JU koje se jedino pitaju: Imate li olovku? Imamo. OK, pišite šta dalje.