Pričam priče baladama

U srcu pevačice Sine Eg iz Danske je pesma Sare Von, Nensi Vilson i Ele Ficdžerald, ali su džez dive samo početna inspiracija za originalno fraziranje, repertoar, stil i blago hrapavi glas. Sa bogatim altom ona lako uspeva da hipnotiše publiku, pričajući priču kojoj je nemoguće odoleti. Album „Waiting For Down“ dobio je nagradu Danske džez federacije za najbolji CD 2007, a na ostvarenju „Remembering You“ (objavljenom i na danskom, pod nazivom „Kun En Drom“) u produkciji Kris Min Dokija, gostuju Rendi Breker i Kertis Stigers (vokalni duet). Na ponoćnom programu 26. Beogradskog džez festivala Sine će promovisati novi album „Don’t Be So Blue“.

Veći deo albuma čine Vaše kompozicije. Kakvo je to iskustvo?

Potrebno mi je da se fokusiram na pisanje pesama, pa obično otputujem na nekoliko dana, da ostanem sama sa klavirom. Najveći izazov je da napišem pesmu za sebe, moj glas i stil. To nije lako, jer ponekad pišeš tako što čuješ note, harmonije i ritam, a onda se zapitaš: „da li bih ja ovo zaista želela da izvedem?“

Obradili ste dve numere iz čuvenog mjuzikla/filma „Moje pesme moji snovi“ („The Sound of Music“).

To je bio moj omiljeni film u detinjstvu. Imali smo ga na video traci, ali nisam smela da provodim suviše vremena pred TV ekranom, pa sam ga gledala tajno, kada bih ostajala sama. Naučila sam sve pesme i stekla jak osećaj prema verzijama Džuli Endrus. U isto vreme, uvek sam pevala „My Favorite Things“ na džez način, jer sam čula brojna džez izvođenja, pa ne mislim da sam je puno promenila. A pesmu „The Sound of Music“ džezeri nemaju u repertoaru, jer ne možeš da izbegneš pomisao na zelene planine, ona je previše romantična za džez slušaoce. Ali ja sam želela da je uradim na jazzy način, i postavila sam pod nju afrobit – to je izazov, da pomeriš ljude od originala (koji je tako jak), ali da je ne ruiniraš.

Većina današnjih džez pevačica beži od klasičnog džez izraza, što nije slučaj sa vama...

Pevač je proizvod onog što je slušao. Mnogi pevači moje generacije su slušali pop i rok celog života i onda su u jednom trenutku bili izloženi džezu i pomislili – pa evo ja mogu i to da pevam. A teško je da pevaju sa džez pristupom, pošto nisu učili džez jezik od ranog doba. Ja sam slušala džez celog života, ali i popularnu muziku, pa sam sposobna da kombinujem jedno i drugo, što i radim.

U Vašem studijskom opusu dominiraju balade.

Balade su lepe, imaju snažne melodije i harmonije, reči daju više prostora da ispričaš priču. Postoji pravilo da ako nastupaš na zabavi treba da sviraš dva srednjaka, jednu brzu, pa tek onda jednu baladu – nikako više od toga. To je šteta, jer većinu velikih pesama čine balade. A na svom albumu možeš da radiš šta god poželiš, zato mnogo pevača to i čini.

Popularni ste na Dalekom istoku, pre nastupa u Srbiji ponovo idete u Šangaj, a snimili ste i pesmu o jednoj ulici u tom gradu...

Za „Down The West Fuxing Lu“ sam smislila melodiju i naručila tekst od jedne Amerikanke, koja je napisala pesmu o nekom klubu na Petoj aveniji. A ja sam pomislila: „Hej, pa ja nikad nisam bila tamo – zašto ne bih onda pevala o klubu u šangajskoj ulici Fušing Lu, koji često posećujem?“ Promenili smo reči i mislim da je imalo smisla!

Kako ste se zainteresovali za muziku?

Moj otac je bio profesionalni basista. Kada je postao doktor, nastavio je da džemuje sa drugarima po kući, a pridruživao im se i moj stariji brat, koji je svirao saksofon – slušala sam ih i divila im se. Ja sam u dodiru sa muzikom od četvrte godine – igrala sam i pevala, svirala klavir i flautu. Ali, čim sam dovoljno odrasla, poželela sam da sviram džez i počela da sviram saksofon u big bendu. Kad sam napunila 18 godina, otkrila sam da je pevanje najbolji put da izrazim svoju muziku – shvatila sam da je glas najlakši za manipulisanje, pošto nemaš instrument između sebe i muzike.

Da li su Vam ta prethodna iskustva pomogla u sticanju vašeg izraza?

Naravno. Ima toliko toga što možeš da naučiš od instrumentalnog džeza. Izučavanje muzike Čarlija Parkera, ili prisustvo u big bendu, uz priliku da budeš usred sve te harmonije, postupaka kojima izgrađuju ritam, načina na koji saksofonisti sviraju i trubači odgovaraju – sve to doprinosi postavljanju dobrih osnova.

Kako biste opisali Vaše prethodne albume?

Prvi album objavila sam po diplomiranju 2003. godine, bez iskustva i jasne ideje kako da ga uradim. Autorski sam još uvek bila nesigurna, pa sam snimila samo dve svoje pesme. Na sledećem albumu „Waiting For Dawn“ bilo je već šest mojih pesama i tri numere sjajnog švedskog pijaniste Larsa Jansona, pa preovlađuje skandinavski zvuk. A onda smo odlučili da snimimo danske filmske i pozorišne songove i pop pesme iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, tretirajući ih kao američki vokalni džez tog doba – gosti iz Amerike su odsvirali te naše pesme kao da su njihove, u sving ritmu.

Kako biste opisali džez scenu u Danskoj?

Veoma je raznolika. Postoji jaka diksilend scena, bibap, avangarda, crossover, nordijski džez. I sve je aktivno u svakom trenutku. Ljudi sviraju jedni sa drugima, nezavisno od stila. Na primer, Piter Rozendejl, koji je prošle godine svirao kod vas, jedan je od najboljih pijanista skandinavskog stila, a cene ga i u vodama tradicionalnog džeza, gde svira trombon.

Vojislav Pantić