Zaštićeni svedok

Izvesni Dejan Milenković, sa nadimkom iz Kinoteke – Bagzi, ozbiljno se naljutio na dnevni list „Pres”. I preti da tuži urednike, jer su mu, navodno, svojim neopreznim javnim delovanjem ugrozili posao.

Tužba protiv novina i novinara u Srbiji nije retkost, ovde je opasno pisati o bilo kome i o bilo čemu bez ustajalih ezopovskih ograda. Svi su nevini dok se ne dokaže suprotno. Čak i kad se dokaže, jer i svaki zlikovac ima svoje ljudsko dostojanstvo.

Profesorsko udruženje za prodaju znanja iz Kragujevca vaspitava pravnike koji će deliti pravdu i kad dođe njihovo vreme obrazlagati fenomen koji se valjda zove prezumpcija nevinosti. Ali ovde je ipak reč o Bagziju, članu nekakvog klana koji je ubijao i otimao po Srbiji.

Svoju nesumnjivu umešanost u najgora dela, taj je trudbenik zamenio za pokajnički ep, kojim je opevao sve što zna o svojim saborcima u zločinu, da bi za uzvrat dobio slobodu. Ili bar malo više od toga. Možda i manje, jer njegov prostor kretanja ograničen je policijskom šemom za čuvanje zaštićenih svedoka.

Za razliku od prakse u uređenim državama, u Srbiji je zaštićeni svedok javna ličnost. Gledali smo kako to izgleda u filmovima holivudske „Š” produkcije. Policija zgrabi osrednjeg dilera droge i drugih opijata, pa ga neki prljavi inspektor ovako uceni: ili propevaj ko je kralj, gde je sledeća velika isporuka, ili dobijaš od 25 do doživotne.

Posle kraćeg razmišljanja, dilerčić se odlučuje na novi život. Dugo putovanje u neku davno zaboravljenu palanku. Novo ime, novo lice, novi papiri. Njegovi čuvari uglavnom uspevaju da ga održe u funkciji do suđenja, a posle taj nastavlja da otaljava novi život, pa dokle dogura.

Ta stvar kod nas je uvedena relativno skoro. Da li je pomogla ili ne da se rašomoni oko najsurovijih zločina u Srbiji rastabire do kraja, ne može se znati. Suviše je važnih ljudi umešano, mnogo je dosijea koje valja zauvek sačuvati od preterano radoznale javnosti. Inače moglo bi se saznati ko je sve od političkih ikona današnjice bio Aleksa Žunjić srpskih tajnih službi. Ili kako je napravljen plan za ubistvo Đinđića.

To Bagzi i Buha ne mogu znati. Oni su otaljali šta su imali, i sada uživaju u počasnoj policijskoj pratnji.

Pre nekoliko meseci Buhino obezbeđenje se potuklo sa Peconijevim. Zamalo da se ponove tridesete iz Čikaga na Novom Beogradu. Buhu su pratili aktivni policajci, Peconija uglavnom aktivni policajci i oficiri srpske vojske u svom slobodnom vremenu. Tako smo došli do jedinstvene priče o srpskoj stvarnosti: ovde se ne zna ko koga i zbog čega čuva. Posebno ne zašto su „zaštićeni svedoci” postali veoma važne ličnosti, čije se mišljenje o svemu, posebno o poslu, i te kako čuje.

Sad se može postaviti i pitanje za državu: zna li ona uopšte kako se to radi u svetu, ume li da pojmi da postoji prilična razlika između institucije zaštićenog svedoka i egzotičnog ljubimca vlasti kome je dopušteno bukvalno sve. Da ulaže u najunosnije poslove, da troši pare zarađene na najgadnije načine. Da javno preti svakome ko o tome govori javno. Da traži prioritete u poslovanju, da se tužaka sa novinama koje bi mogle da ugroze taj đavolji pakt između „državnih organa”, i istih ljudi, koje je ista država do pre nekoliko godina vijala po raznim vučjim jamama.

Pakt je svakako sklopljen, ali ne znamo čega sve ima u njemu. Klauzula o poreklu imovine, akti o njenom oduzimanju ako je stečena kriminalom? Naučnim radom sigurno nije. Ograničenjima, gde se ubrajaju i odnosi sa javnošću. Gubitak statusa u slučaju svakog iskakanja iz tog luciferskog pakta, posebno pretnje koje dolaze s onu stranu ubilačke fantastike.

Da li na taj način država štiti svoju nemoć i iskazuje poniženje pred onima sa kojima se dogovorila samo o jednoj stvari: oni će svedočiti, a ona će ih sačuvati od moguće odmazde. To je sve, drugih pogodnosti nema, jer su već dobili najveću moguću.

Hoće li se o svemu tome već jednom izjasniti ministarka pravde ili će po zaumnom tumačenju pretpostavke nevinosti onih koji su već priznali da nisu, stati na stranu „gospodina Bagzija”. I pomoći mu da sačuva sve ono što je stekao na savršeno poznat način, uz mogućnost da svoj imetak uveća.

Konsiljeri „gospodina Šarića” već tuže neopreznu državu čiji organi ne smatraju da je čovek sasvim nedužan. Da će dobiti na sudu, skoro da nema dileme. Jer on je neuhvaćen, neuhvatljiv, neosuđivan. Ako ga dostignu, slutim da će mu ponuditi onaj savršeni status saradnika, ne bi li se malo bolje setio svih sitnijih dilera u ovoj državi.

A neka oduzeta kuća i skupi kičeraj koji je onomad otkupila malograđanska elita Beograda mogli bi za sevap da mu budu vraćeni. Za posao će se taj čovek, ako već bude u milosti države, pobrinuti sam.