Rashodi države olako prolaze
Kad je izbila ekonomska kriza u SAD bilo je normalno da se ona razlije po globalizovanom svetu i onda proglasi svetskom krizom. Ali je šteta koju je donela različita u različitim ekonomijama, jer se u svakoj od njih, negde manje a negde više, kriza pomešala sa domaćim problemima i uspesima. Kod nas je podstakla tinjajuću domaću krizu, za koju su uslovi nažalost dugo stvarani. Glavni problem u SAD je bio pad tražnje, pa je krenulo njegovo lečenje emitovanjem dolara i povećanjem domaće potrošnje, koja se može ostvariti i bez domaćeg stvaranja, uvozom iz mnogih zemalja, koje i dalje prodaju robu i primaju zelene dolare u svoje rezerve.
A našu krizu je izazvao, upravo obratno, utanjeni priliv stranih kredita i ulaganja, koji je otežao pokrivanje viška potrošnje nad onim što stvorimo sami. Manjak deviza uvećao je njihovu tražnju i cenu, što je kao automatski podešivač smanjilo deficit u razmeni sa svetom, te ublažilo trošenje deviznih rezervi.
Ostao je problem loše strukture. Odavno je naš privredni rast ostvarivan na uvozu i drugoj trgovini, bankarskim i telekomunikacionim uslugama. Stagnirali su ili opadali sektori industrije, poljoprivrede, usluga inostranstvu, koji su mogli prihodovati u svetu izvan malog domaćeg tržišta. Ta greška propuštanja da inostrani kapital ode u podsticanje izvoznih kapaciteta morala je jednom pokazati slabost u celoj ekonomiji. Bez investiranja zabeleženo je smanjenje zaposlenosti, tražnje i nazadovanje. Inflacija je dalje zatvarala neravnotežu ponude i tražnje i grickala investicije i standard ljudi.
Umesto da se uvidi da preterana javna potrošnja pokrivana uvozom obesnažuje domaću privrednu aktivnost i podstiče inflaciju, vlada je krenula ka uvećanju te potrošnje i deficita budžeta, kao da smo SAD. Podstiče kredite učvršćene u evrima za povećanje likvidnosti, potrošnje i obnavljanje uvoza. Umesto da se uravnoteži potrošnja sa ukupno stvorenim, ubrza promena strukture i popravlja investiciona klima, vlada novim budžetskim izdacima potkupljuje uglavnom strane investitore, plaćajući im do 10.000 evra za svakog zaposlenog i oslobađajući ih poreza na dobit, smanjujući i buduće javne prihode. Prizivaju se strane investicije ,,kvalitetnom domaćom radnom snagom”, a pet puta imamo manje, u procentima, univerzitetski obrazovanih nego neke razvijene zemlje.
Umesto ulaganja u znanje potplaćujemo zapošljavanje i obučavanje nekvalifikovanih. Umesto da unapređujemo infrastrukturu kao uslov za sva potencijalna ulaganja, mi investitore plaćamo novcem poreskih obveznika. Umesto dovršenja privatizacije, država pretvara nedovoljne poreske prihode u svoj kapital. Krckamo budućnost i zapostavljamo bolje opcije.
Pa zašto tako lako prolaze sve veći rashodi države koji nam kvare budućnost? Ne širi se svest da svaki ,,javni rashod” moramo platiti kroz još veće dažbine, odnosno inflaciju. Dažbine uzimaju već pola svega što stvorimo, a inflacija nam je nekoliko puta veća od one u EU. Slatko je danas trošiti ono što će se možda stvoriti ubuduće, a sadašnjoj vlasti nije u interesu da objasni da će stoga budućnost biti gora od one koja bi bila uz drugačije postupanje danas.
konsultant za strana ulaganja