Istorija (ne)trpi kompromise

Može li istoriografija biti neutralna, a njeni autori oslobođeni subjektivnog pristupa događajima? Da li se zaključci o prošlosti donose na osnovu činjenica ili potrebe da se o njoj govori na ,,politički korektan” način? Mogu li se, zarad budućnosti, prećutati ili našminkati događaji iz prošlosti? Konačno, postoji li mogućnost da se, istoriografiji umesto starih, na ,,mala vrata” nametnu novi oblici jednoumlja?

Čini se da su ova, u istoriografiji večito aktuelna pitanja ostala otvorena i posle objavljivanja novih istorijskih čitanki ,,Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi”. Podsetimo, reč je o projektu čiji je rezultat četiri čitanke namenjene učenicima i profesorima istorije u zemljama našeg regiona. Njihovi naslovi su: ,,Otomansko carstvo”, „Nacije i države”, „Balkanski ratovi” i ,,Drugi svetski rat”, a urednici najavljuju i da će se pred đacima uskoro pojaviti i udžbenik koji će obraditi najnoviju istoriju ovih prostora.

Kao i drugi slični projekti i ovaj je odmah po objavljivanju naišao na različite reakcije. Osim kritika i pohvala on je otvorio i pitanja – kojim putem ide naša istoriografija i na koji način događaje iz prošlosti treba predstaviti široj, naročito učeničkoj populaciji.

U svakom slučaju dobro je i korisno da se o događajima iz prošlosti sazna iz više uglova i da se istoriografija oslobodi svake vrste ostrašćenosti i mitomanije. O Balkanskim ratovima učenici iz Srbije, Bugarske, Makedonije i Turske verovatno nikada neće učiti na isti način, jer je teško zamislivo da će se istoričari iz ovih zemalja ikada usaglasiti o njegovom karakteru, ali je zato moguće i poželjno da se, recimo, učenici iz naše zemlje upoznaju kako ostale istoriografije gledaju na taj događaj. To važi i za sve ostale teme, obrađivane u ovim čitankama i to može doprineti da se ljudi sa naših prostora bolje upoznaju i razumeju.

Sa druge strane postavlja se i pitanje na osnovu kakvih kriterijuma su novi udžbenici pisani. Zašto su izabrane baš ove teme, ko je i na osnovu kojih principa izvršio selekciju izvora, da li je bilo događaja koji su namerno potencirani, ili svesno ,,gurani pod tepih”. Nameće se i pitanje mogu li autori ovih i sličnih publikacija, i pored svoje dobre volje u političkom i ideološkom smislu biti nezavisni od onih koji su takve projekte finansijski podržali.

Tome treba dodati i mišljenja pojedinih istoričara da smo u poslednje vreme svedoci pokušaja da se istoriografiji nametnu novi oblici jednoumlja, odnosno da se događaji iz prošlosti u skladu sa aktuelnim integracijama i ideologijom upakuju u ,,politički korektne okvire”. Konačno, postavlja se i pitanje da li će ovakvi projekti kroz nastavu biti realizovani i u ostalim državama regiona ili će oni opet biti samo naša specijalnost?

U svakom slučaju, vrednost i efekte ovog kao i sličnih projekata i inicijativa o kojima smo imali prilike da slušamo (pokretali su ih i političari ) pokazaće vreme. Ali jedno je izvesno. Pomirenje i bolje razumevanje ljudi na Balkanu poželjan je i neophodan proces, koji zahteva vreme, strpljenje i objektivan pristup, kako prošlosti, tako i sadašnjosti. Njegovom uspehu može doprineti i istoriografija, ali pod uslovom da joj to ne bude unapred zadati ,,domaći zadatak” i da zarad sadašnjosti i još neizvesne budućnosti ne pravi po običaju trule kompromise sa prošlošću. Jer takvih kompromisa bilo je i ranije (setimo se istorijskih čitanki iz vremena bratstva i jedinstva) pa oni nisu sprečili nesreće koje su nas proteklih godina zadesile.

novinar