Nasilje se isplati

Dokle ćemo biti svedoci i žrtve nasilja? Odgovor je jednostavan: sve dok se nasilje isplati!

Na žalost, nasilje obično shvatamo samo u užem smislu. A njega, u različitim oblicima ispoljavanja, ima svuda oko nas.

U protivnom, ne bi bilo huligana. A njih ima i u foteljama, samo što svoje huliganstvo tu ispoljavaju drugačijom vrstom nasilja. Ne bi bilo ni organizovanog kriminala, ni neorganizovanog.

Ovi što su obrukali Srbiju u Đenovi rasli su tu, kraj nas. Gledali su kako nasilje pobeđuje od crtanih filmova do stvarnog života: fizičko, mentalno, psihološko, finansijsko, vojno, ekonomsko... Pobeđuje nasilje i u kulturi, i nad jezikom, i nad moralom, pobeđuje i običaje... Pobeđuje u oblačenju, u muzici, u navijanju...

I mediji su poklekli pred tim. U njima nasilje ima zagarantovano mesto: od džeparenja do otimanja firmi, od nepristojnog navijanja do uličnih nereda. Za kič bilo koje vrste i plitkoumna ćaskanja držimo da su tiražni, gledani, slušani... Ali, što bi mediji brinuli o vaspitanju, kad su od toga gotovo i škole digle ruke?

Nije važno šta se oglašava. Važno je da se plati. Ne zanima nas kakva se zabava nudi mladima. To je stvar onoga ko je i nudi. Ne zgražamo se što dojučerašnje devijacije postaju vrline. Takvo je vreme došlo.

Umesto da pitamo šta su gledaoci videli za svoje pare, mi, sportski novinari, prigovaramo publici da nije dovoljno podržala svoju ekipu.

Umesto da klubovi mole gledaoce da aplaudiraju dobrim potezima igrača i jednog i drugog tima, oni imaju pred očima samo bodove i da cilj opravdava sredstvo.

Nezaobilazni deo u izveštajima s utakmica je navijanje. Prostor posvećen samoj igri je sve manji, a sve veći onome što se događalo na tribinama. Ludnica, haos i slične reči su počele da dobijaju pozitivno značenje.

Sociolozi, psiholozi, psihijatri ne pokušavaju da se suoče s vođama huligana pred javnošću i da dokažu da je nauka moćna. Ali, zato drže predavanja pred onima koji nisu huligani, što je kao da se nepušačima priča koliko je štetan duvan.

Sve prebacujemo na državu. A u delovanju te glomazne mašinerije učestvuju vlada, skupština, policija, tužilaštvo, sud... I svako od njih problem vidi na svoj način. Pa partijski interesi... I sve tako do advokata, koji, u zavisnosti od toga ko ga je angažovao, može, recimo, ubicu i da okrivljuje, a i da ga brani.

I, što je najgore, svako odgovornost prebacuje na drugog. A spisak je dugačak i na njemu može da bude i nešto konkretno, na primer porodica, a i krajnje apstraktno, kao što je društvo.

Sada je s pravom postavljeno pitanje otkud huliganima novac za odlazak u Đenovu, kupovinu karata, boravak, nabavljanje baklji i ostalih navijačkih „rekvizita”. Ali, pravo pitanje je dokle će za svaki „večiti derbi” u fudbalu ili košarci Beograd da bude u svojevrsnom opsadnom stanju.

Zašto smo se privikli na to? Zato što pametniji popušta. Zato što je bludni sin draži od ostale dece. Zato što se ne isplati biti normalan.