Proleće krajinske jeseni

Anđelko Anušić (1953), pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, antologičar, publicista, dobitnik je nagrade „Svetozar Ćorović” za 2009. i 2010. godinu, koja se dodeljuje na Ćorovićevim susretima u Bileći, za roman „Prozor otvoren na visibabu i kukurek”, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Istočnog Sarajeva. U obrazloženju žirija se kaže da autor u nagrađenoj knjizi „umetnički upečatljivo izražava tragiku i nesreću raseljenih krajiških Srba”. Anušić je objavio još dva romana sa sličnom tematikom: „Silazak Sina u san” (2001) i „Adresar izgubljenih duša” (2006).

Ovo je vaša treća knjiga koja govori o poslednjem ratu i stradanju Srba u Krajini. Očigledno neiscrpna tema?

O ovoj temi govori i moja poezija, kao i knjige pripovedaka – uzdam se u one najuspelije, koje su tako ocenjene. Tema je podsticajna, književno intaktna barem iz dva razloga. Srpski životni i istorijski prostor sklon je, do dana današnjih, neprestanom krajinjenju, zakrajinjenju. Kad će prestati ovaj udesni proces, paradoks srpske istorije – ne usuđujem se ni da pomislim. I Kosovo i Metohija, nažalost, naša je nova Krajina, zar ne? Druga je stvar koliko smo spremni da to vidimo i priznamo. I ceo svet je pod krajinskim azimutom! A kob Republike Srpske Krajine oličena u genocidnom izgonu njenih starosedelaca, koji smo sadomazohistički prihvatili iz rečnika progonitelja, satrapa pod nazivom „Oluja” – vuče svoje paganske korene iz tavnih vekova. Tamni oblaci „Oluje” gomilali su se stolećima. Svoju kumulativnu tačku i gradonosnu ubojnost dosezali su više puta: tokom postojanja Vojne Krajine, ratovanja, ginjenja Krajišnika za interese hrišćanske, katoličke Evrope, i njihove grke graničarske slave pretočene u bogato i potresno, usmeno pesničko predanje; zatim 1914, i naročito tokom Drugog svetskog rata i zlopostanja Nezavisne Države Hrvatske. U mojim književnim vizijama nastojim da obuhvatim istorijski kontinuitet tragedije Krajišnika. Nažalost, mi još nemamo knjige koja bi fakcionalno i fikcionalno natkrilila i presazdala tu viševekovnu olujnu kumulaciju. Usuđujem se reći, rizikujući košavu na svoju „entitetsku” glavu i pleća, da mi još nemamo celishodnog književnog dela o „Oluji”!

Srbi su u svim prethodnim ratovima bili na strani pobednika. U ovom poslednjem ostali smo sami i sve izgubili, i Krajinu o kojoj pišete?

Ko zna ko je stvarno pobednik, a ko poraženik! Možda je baš poraženik najveći pobednik! Ništa se još ne zna, utakmica još traje. Neka se ne raduju oni koji su odložili zemaljske trube i doboše, okačili tuđe ordenje o prsa pileća, i prihvatili se Irodovog pehara! Ništa se ne može izgubiti što je pod nebom jednom zasvagda imenovano. Ono je u duhovnim tapijama, u jezičkoj gruntovnici, katastru. Zar bi se Gospod čoveku zaludno objavio i ukrepio ga Riječju, i Knjigom nad Knjigama!

Zašto naslov „Prozor otvoren na visibabu i kukurek”?

Zato što je srpsko, i uopšte ljudsko biološko, duhovno, kulturno i istorijsko postojanje – antropološki paradoks, figura dualizma. Takođe su i tema moga romana, i sudbine mojih junaka, produkt dualizma. Zato bi se moj roman, zbog utešne katarze koju priziva, mogao nasloviti i kao „Proleće krajiške jeseni”, a da ništa ne izgubi od svoje semantičke, tematske i stilsko-jezičke suštine. Naš život je, pesnički rečeno, „prolećno okno nakratko otvoreno na visibabu i kukurek”, jer tamo gde je proleće – tu je i jesen! Nema prvog bez drugog, i obratno.

Visibaba i kukurek su, što je paradoks, simboli jeseni, a ne proleća?

Jeste da je visibaba blagovesnica proleća koja raste po tratinama, utrinama, ledinama, pištalinama, ali, ne zaboravite, i po grobištima, kućištima, zgarištima... Za kukurek se isto to može kazati, s tim da on u mome romanu ima, sasvim izvesnu, funkcionalnu „misiju” apokaliptične trube grkosti čovekovog života. I zar vas visibaba svojom „obnoviteljskom”, nadeždnom pojavom, svojom cvetnom znamenkom, ne podseća, ipak, na smerno priklanjanje čovekove glave udesu, kobi, tavnoj zemljici? Zar vas biblijski ne opominje na čovekovu ishodnu sliku njegove snuždenosti, posrnuća, pada, brzog prominuća i nestanka?

Junaci vaše knjige su i Vuk Karadžić i Sava Mrkalj. Zašto baš oni?   

Poznato je, iz nekih škrtih istorijskih izvora, da je Vuk boravio u Topuskom na Kordunu, u tamošnjoj banji na lečenju. Tom prilikom je bio nameran da poseti pravoslavne hrišćane u Turskoj, odnosno u Bosanskoj krajini, na Suvoj međi, i zapiše njihovo usmeno poetsko predanje koje nije beznačajno. Agarjanski graničari bili su nepopustljivi! Prema narodnom „predanju” koje je domislio moj narator, Vuk još čeka na onoj međi ne bi li se smilovali mrki, indoktrinirani čuvari! Genijalni Sava Mrkalj, njegov nesrećni život i veliko, zapostavljeno i pokradeno delo, paradigma su zlehude sudbine Krajišnika, odnosno „hrvatskih” Srba. Sava je prvi jauknuo za svojim Krajišnicima, u pesmi „Jao... trista puta”? To je prvo opelo ovome narodu!

Knjiga je puna citata. Da li je ovo postmodernistički roman o stradanju Srba?

Citati, oni istorijski i dokumentarni, kao i apokrifni, ali i oni koje sam naprosto „izmislio” – u funkciji su obujmljivanja, umetničkom vizijom, istorijskog kontinuiteta viševekovne kalvarije Krajišnika-Graničara, Srba iz Hrvatske. Narator se trudio da se napije vode sa prvog izvora! Tamo gde su, na onom potoku, vuk i lane nekada pili zajedno.

Zoran Radisavljević