Mračni tunel tranzicije

„Rođeni u YU” Dina Mustafića je predstava istraživačke forme, nije izgrađena na osnovu stabilnog, unapred zadatog dramskog teksta, već je tekst nastao u procesu stvaranja predstave, na osnovu realnih, autobiografskih detalja iz života aktera. Dramaturški tim čine Milena Bogavac, Maja Pelević, Filip Vujošević, Božo Koprivica, Miloš Krečković. Njihove misli, sećanja i osećanja povodom života u Jugoslaviji, kao i o postjugoslovenskom vremenu, stvaraju živi mozaik, estetski oblikovan dokument društva koje se postepeno rasipalo, dok sasvim nije nestalo, pretvorivši se u raspršenu prašinu koja je otvorila rane i stvorila plodno tlo za rađanje beskrajne nostalgije.

Scena stilizovano predstavlja nekakav tunel, što je metaforički potentno rešenje koje se može razumeti kao znak društvene izolovanosti, zakopanosti, permanentnog boravka u stanju tranzicije, strašno mračne, gušeće (scenograf Dragutin Broz, kostimografi Maja Mirković i Biljana Tegeltija). Glumci Marko Baćović, Slobodan Beštić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Branka Petrić, Anđelika Simić, Milena Vasić i Radovan Vujović, jedan po jedan, izlaze na scenu, sedaju na stolice i govore lične ispovesti, autentična sećanja na lepe i tople, kao i na ružne i bolne, momente života u (post)Jugoslaviji. Oni ne ulaze u neke likove, već govore neposredno, glumac i lik su, u tim ispovestima, izjednačeni. U pojedinim scenama, monološke iskaze dopunjuju drugi glumci koji predstavljaju okruženje, na primer članove njegove/njene porodice, vrlo stilizovano date, infantilno, do grotesknosti, čime se uspostavlja i kritički odnos prema igri. Kombinacija realizma i automatizovane stilizovanosti glume stvara više značenja, gradi različite slojeve, komunicira i sa emocijama i sa intelektom gledaoca. Glumci se sećaju svojih prvih putovanja na more, prvih zaljubljenosti, filmova koje su voleli, časopisa na kojima su odrasli, ali i veoma bolnih trenutaka:  prodiranja otrovnih talasa nacionalizama koji su brutalno sahranili niz prijateljstava i ljubavi, doveli do nemogućnosti povratka u dom, cepanja identiteta i teške krize povodom uspostavljanja novog sistema vrednosti. Scene su kratke i efektne, brzo se smenjuju, što je sve praćeno muzikom koja bitno naglašava preplavljujuća osećanja (kompozitor Vladimir Pejković). Posebno su upečatljiva, emotivno snažna, sećanja Branke Petrić na život sa Bekimom Fehmiu, Anite Mančić na snimanje filma u Vukovaru, itd.

Predstava je, na premijernom izvođenju, izazvala izvanredne reakcije publike, nesvakidašnje dirljivo prepoznavanje, pa i katarzu. Na početku, kada ansambl peva himnu „Hej, Sloveni”, svi gledaoci su momentalno ustali sa svojih sedišta i otpevali himnu zajedno sa glumcima. To zajedništvo između izvođača i publike, povezivanje kroz igru i pesmu, neposrednost komunikacije, zaista su specifičnosti koje teatar treba da koristi. U tom smislu, izbor ove dokumentarističke forme verovatno je najadekvatniji način prilaska temi, put do direktnog suočavanja sa duhovima prošlosti, do egzorcizma, što je preduslov za nastavak života. Tu bitnu ideju, na kraju predstave, uzbudljivo izražava Mirjana Karanović, emotivno se potpuno ogoljavajući, kroz tu ekspresivnu metaforu o potrebi da se mrtvi sahrane i da se nastavi dalje. Treba se iskobeljati iz ovog tunela, iz mraka ili veštačkog svetla, iz ustajalog vazduha, iz predugačkog međuvremena, iz ništavila tranzicije i izaći na prirodno svetlo, na sunce.