Blesak iz Njuarka

Vejn Šorter (Wayne Shorter), najuticajniji džez muzičar današnjice, vraća se u Beograd tačno 30 godina posle nezaboravnog nastupa sa sastavom Weather Report, 31. oktobra 1980. godine, da otvori, baš kao onomad, Beogradski džez festival. Po„Njujork tajmsu”, Šorter je najveći živi džez kompozitor.

Bio je to skup slatkih slučajnosti. Tata nije menjao kanal kad bi Sedmorica mladih imitirali Sačma. Boca Kosanović nije mario što profesor klavira mrzi džez i cepao je iz sve snage kad god bismo ga čekali. Direktor hale „Pionir” bio je tatin prijatelj i uvek je imao po koju kartu više. Novine su pisale da dolaze najveći...

U prvom redu, odmah ispred bogova, prvi put smo slušali koncert na kom nije bilo pevača. A i zašto bi? Pevao je Šorterov sopran saksofon, a Zavinul je klavijaturama oponašao ptice, dok su Erskin i Tomas Junior ložili uzavreli ritam, a Pastorijus mahnito vozio po basu bez pragova. Sećam se urlanja od nikad ranije nedoživljenog ushićenja, laserske zavese iznad glave, solo deonica uz koje putuješ ravno na nebo. Pa, kao što me je „Dugme” ranije uvelo u domaći, a Tina u inostrani rok, potom Klepton u bluz, sada je bilo vreme za džez: ušli smo u „Pionir” ne znajući ni za „Birdland”, izašli smo kao obožavaoci.

Ubrzo smo nabavili „Heavy Weather”, slušali „Black Market”, zamišljali da je „8:30” mogao da bude snimljen i u Beogradu... „Snaga, lepota i ukus”, definisao je savršeno u „Džuboksu” Dragan Kremer. Beograd su drmali „Idoli” i ”Azra”, slušali smo ploče sa Kipom i posećivali Maršala, a u sećanju je odjekivao prozuhli zvuk saksofona, mirni prijatelj iz Pionira, blesak iz Njuarka.

Vejn Šorter je nadimak dobio zbog brzine i jednostavnosti u sviranju: „Otišao sam u Kafe Bohemija, rekoh sebi – poslednji put. Stajao sam za barom i ispijao konjak, u zadnjem džepu nalazio se poziv za vojsku. Tad mi je prišao Meks Rouč: ’Ti si klinac iz Njuarka, je l’? Ti si blesak?’” Pozvao ga je na binu, na kojoj su se za bubnjevima smenjivali Rouč, Art Tejlor i Art Blejki. Pored njih još Oskar Petiford i Džimi Smit. A napolju Majls Dejvis, koji je tražio momka po imenu Kenonbol... „Rekao sam sebi: i sve se ovo dešava, a ja za pet dana idem u vojsku!”

Po povratku radi kratko sa Horasom Silverom i džemuje sa Sonijem Rolinsom i Džonom Koltrejnom. Od 1959. do 1964. godine bio je član „Art Blakey and the Jazz Messengers”, postavši i muzički direktor popularnih Vesnika hard-bopa. Zatim se1964. godine odazvao pozivu da pristupitzv. „drugom”kvintetu Majlsa Dejvisa, na preporuku Koltrejna. Jedan od najuticajnijih sastava u istoriji džeza svoj zvuk neposredno duguje Šorteru, kao glavnom kompozitoru (Dejvis ga je opisao kao „intelektualnog muzičkog katalizatora” sastava).

Jedanaest albuma koje je tokom 60-ih snimio za „Blue Note” smatraju se obaveznim u kolekcijama svakog džezafisionadosa. Brojne kompozicije koje je u to vreme napisao postale su standardi savremenog džeza („Footprints”, „Nefertiti”, „E.S.P.”, „Speak No Evil”, „Night Dreamer”...). A onda su došli Majlsovi „In a Silent Way” i „Bitches Brew”, novi pravci – kako ih je nazvao Frenk Glen: rađao se džez-rok... Godine 1970. Vejn sa klavijaturistom Džoom Zavinulom osniva „Weather Report”, najuspešniji fjužn sastav svih vremena, u kom provodi narednih 15 godina.

„Bez obzira što je potpisao manje kompozicija od Zavinula, ja sam skoro siguran da je sve to njihovo zajedničko delo”, smatra kritičar Raša Petrović. „Uvek me je oduševljavala njegova lirika, ali i pritajena agresivnost i ritmičke igrarije. On je vrlo verovatno od Majlsa pokupio ono što je strašno bitno u muzici, a to je: ’manje je više’”. Usput je ostvario legendarne saradnje sa Miltonom Nasimentom, Džoni Mičel i „Steely Dan”, kao i oživeo Majlsovkvintet (V.S.O.P.), sa Fredijem Habardomna poziciji trubača. Odlazak iz „Weather Report” označio je novi početak njegove solo karijere.Istovremeno, Šorter je neumorno poklanjao svoju poetiku brojnim prijateljima. Godine 1988. putovao je po Evropi sa Karlosom Santanom – sećam se neviđene gužve na „North Sea” džez festivalu u Hagu, probijanja u prvi red, Karlosovih pogleda ispunjenih poštovanjem i zahvalnošću, Vejnovih osmeha kad god bi rasparao vazduh nekom vrcavom frazom.

Godine 2000. formira aktuelni kvartet, u kom su Danilo Perez, Džon Patituči i Brajan Blejd, vodeći akustični džez sastav današnjice. „Njihovo muziciranje karakteriše nepredvidivost. Izvođači poseduju osećaj za nadgradnju date muzičke ideje, koja se najčešće javlja spontano, pa sama postaje inspiracija za nova traganja”, tvrdi saksofonista Mića Marković.

Šorter je devetostruki dobitnik Gremija. Oba poslednja dva njegova albuma „Alegria” (2003) i „Beyond the Sound Barrier” (2005) okitila su se Gremijemza najbolji džezalbum.  

Njegov značaj u istoriji džeza je nesaglediv. Imao sam priliku da sretnem stotine svetskih džezera i razgovaram sa njima: gotovo uvek kada bi se pokrenula priča o uticajima, tokovi razgovora bi se ulivali u jedno ime – Vejn Šorter. A on se i u 77. godini života raduje muzici kao kada je pisao „Footprints”, u nepresušnoj želji da ide napred. „To je ista misija”, izjavio je po objavljivanju poslednjeg albuma. „Zauzimamo stav o životu... U pakao sa pravilima! To je ono što sada radim sa muzikom. Nemam više šta da izgubim. Zato težim nepoznatom.”

Pre izvesnog vremena, prijatelj me je iznenadio neobičnim poklonom. U koverti je bio di-vi-dibez natpisa. Ubacio sam ga u kućni plejer:telop „XI Beogradski džez festival, 31. 10. 1980”, muzičari u polumraku, „sneg” i boje koje se rasipaju, ali muzika dobro poznata. Televiziji Beograd nije bilo dozvoljeno da snima, već samo da direktno emituje magiju iz „Pionira”. Ipak, neko je ostao kod kuće i snimao, traka je obilazila svet, presnimavana ko zna kolikoputa, da dočeka eru interneta. Evo zelenih lasera, evo ga „Birdland”, evo Vejna i prijatelja. Lepo sećanje, sjajna uvertira u novo veliko uzbuđenje.

Vojislav Pantić