Huligani i njihovi mentori

 U letopisnom registru Srbije, ove oktobarske dane precizno bi bilo zavesti pod odrednicom huliganstvo. Rušilaštvo batinaša na ulicama Beograda prilikom održavanja „Parade ponosa“ i, dva dana potom, razularenost istih siledžija na stadionu „Luiđi Feraris“ u Đenovi, koji su tu, u stvari, došli kako bi srpsku fudbalsku reprezentaciju eliminisali iz kvalifikacionog takmičenja za Evropsko prvenstvo, savršeni su primeri huliganskog ponašanja. U isto vreme, na bioskopskom repertoaru našao se igrani film reditelja Stevana Filipovića „Šišanje“, posvećen problemu huliganstva u uslovima cvetanja nacionalizma i homofobije.

Neslavni junak ovog obrazovnog, omladinskog filma, gimnazijalac Novica, od jednog pristojnog mladića i odličnog učenika sa naglašenim talentom za matematiku, dakle za apstraktno mišljenje, postaje „novak“, a ubrzo i vođa huliganske, neonacističke bande. Šta je u korenu ovog preokreta?

Da li je Novica huligan „u ormaru“ ili, pak, nešto iskustveno novo slama njegovu nenasilnost? Da li, naime, kod Novice karakter poništava rano vaspitanje, i ideju obzirnosti koja mu je u biti, ili novo vaspitanje u naletu formira drugi karakter?

Ima više načina da čovek postane huligan. Ali, svaki huligan, bez obzira na psihosocijalno poreklo svog držanja, čini isto, razlika je u intenzitetu.

Zadatak huliganstva je brutalno uskraćivanje osnovnih prava i sloboda drugima, a sama njegova bit – puko izlivanje brutalnosti. Huligan je fasciniran svirepošću.

Iako nije nužno glup, kao što to svakako nije ni pomenuti Novica, inteligenciju huligana neminovno likvidira njegov karakter. Moć njegovog poimanja drakonski je redukovana na identifikaciju i kažnjavanje neprijatelja.

Neprijatelj je za huligana uvek neprijatelj nacije, vere ili rase, a kazna koja mu za to sledi – pravedna je osveta. To su elementarne racionalizacije koje služe da bi se sopstveno zverstvo promovisalo kao sadržaj brige za očuvanje bogomdanih vrednosti. Svetonazor huligana je krajnje primitivan, organicistički; njegova ideologija, ideologija je krvi i tla.

Ako govorimo o međusobnim okršajima fudbalskih navijača dva tima iz tradicionalno iste etničke i verske zajednice, uviđamo da oni jedni drugima služe tek kao sparing-partneri. U ovoj razmeni brahijalne sile, oni se bodre za napad na istinskog neprijatelja. A on se nalazi ili među navijačima stranog tima, ili, izvan stadiona, među pripadnicima (etnički, verski ili seksualno) manjinskih grupa.       

Svoj novi identitet Novica ne prihvata privremeno. On ga se, kako kaže na kraju, nikada ne bi odrekao. Rasizam i huliganstvo, njemu je na diku. On se ponosi i stoga što je žrtva demokratskog zakonodavstva, jer demokratija ne povlađuje prirodnom pravu jačeg, on se diči što je s onu stranu društvenih normi, i u tome vidi izuzetnost svoje egzistencije. Njegov život, uticajan na okolinu, nije uobičajen i neuočljiv. To je život za ideju, jer je i pokvarena, zlokobna i isprazna ideja – ipak ideja, i može se pisati velikim početnim slovom.

Poput Herostrata koji je zapalio Artemidin hram kako bi postao slavan, i ovaj naš Herostrat ubija Rome i prebija homoseksualce da bi mu ime svetlelo među saborcima koje vodi ista Ideja, a od koje mi, obični smrtnici, vidimo samo šupljinu kroz koju može propasti bezbroj bića.I u Novičinom životu, dakle, sve je taština. Istina, dovedena do krajnosti perverzije.

Kao što u Filipovićevom filmu profesor Hadži-Tankosić, akademik sa odličnim vezama u tajnoj policiji, figurira kao pokrovitelj i ideološki investitor mladih huligana, tako i u stvarnom životu u Srbiji postoje uglednici čije su praznoglavo-varvarske ideje o veri, naciji i državi početak huliganstva drugim sredstvima.

Ukoliko bi uspeh prvonapisane Rezolucije o Kosovu, kako je to, pre nego što je ona odbačena, formulisao akademik Milorad Ekmečić, bio i „ako se svet oko nje podeli, makar i na našu štetu“, utoliko je uspeh i, verovatno uspeo, pokušaj srpskih „navijača“ da u Đenovi diskvalifikuju srpsku reprezentaciju iz utrke za Evropsko prvenstvo u fudbalu.

Kad mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i ove godine izjavljuje kako je „Parada ponosa“, zapravo, „Sodoma i Gomora“, to nije ništa drugo do suština, ili jedna čista ideja, čija je pojava vandalizam na ulicama Beograda.

Kad u Narodnoj skupštini zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Dragan Todorović izjavi da mu dim iz središta Demokratske stranke, koje su na dan „Parade ponosa“ zapalili huligani, liči na onaj famozni dim od užarenih guma s početka devedesetih godina prošlog veka, onda nas on ne podseća samo na laži opskurne medijske propagande najmračnijeg režima u istoriji Srbije, kad se tvrdilo da Dubrovčani u starom delu grada pale gume kako bi fingirali bombardovanje, nego nas vodi i pravo na početak povesti današnjeg huliganskog ponašanja. To je ono doba kad je predsednik Todorovićeve stranke krojio „veliku Srbiju“, kad su se neki istaknuti episkopi Srpske pravoslavne crkve oglušivali o suštinsku zapovest svoje vere: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“, i pozivali na odmazdu prema, Novim zavetom prevladanom, principu: „Oko za oko, zub za zub“, i kad je pomenuti akademik Ekmečić izjavljivao da Srbija za ostvarenje svog nacionalnog programa može da plati u gotovini od 250.000 ljudskih života.

Govorimo li o izvorima huliganstva u Srbiji, pri tom pominjući nizak standard stanovništva i korumpiranost vlasti, ne zaboravimo na ratoborno odricanje akademika od metodološke objektivnosti i na gaženje tolerancije u simbolu vere od strane crkvenih velikodostojnika! 

Zlatko Paković