Balkanski otpad

Torino – Svetski stadioni duže vreme predstavljaju izgovore za nerede koji sve manje imaju veze sa izvornom plemenitošću sporta, kodeksom časti među timovima i suparničkim reprezentacijama, gde se odvija poštena međusobna igra.

Sve više to postaju prave arene nasilja i, što je još strašnije, potpuno bezrazložne. U stvari, oni se potpuno izopačuju, kao što se desilo u Đenovi, kroz strašne teatralne predstave za mase, poluistine ili mitove, kojima se hvale i potvrđuju, koristeći agresivnu parodiju, i evocirajući tužna ratna sećanja iz bliske prošlosti, i nedavnih sukoba i čišćenja, ili naprosto izgubljenih bitaka, i posle toliko vekova vide konačnu osvetu u obezglavljenom ponovnom pohodu.

Ono što je, na primer, viđeno na podlaktici ogromnog beogradskog ultradesničara, jeste sudbonosni datum 1389, koji podseća na tragediju srpske vojske koju su Srbi vodili protiv Turaka u nesrećnoj bici na Kosovu polju. Za dve hiljade srpskih ratnika, jer oni su zaista bili ratnici a ne kao ovi navijači, koji nimalo nisu zainteresovani ni da bodre svoj tim ni da ometaju italijanski.

Podržavaocima i fanaticima Crvene zvezde iz Beograda bilo je veoma stalo da pokažu okrutnost pred velikim evropskim mnoštvom u Đenovi, nasleđenu od odanih paravojnih jedinica koje su svojevremeno počinile zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, što je najužasniji masakr izvršen u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Goropadnici u crnom, sa terorističkim fantomkama na licu, mrtvačkim glavama na grudima, samo na prvi pogled podsećaju na godzile, i užasne kadrove iz filmova ili video-igara: u stvarnosti se radi o veteranima pripremljenim za borbu, koji uglavnom dolaze iz opasnih redova Arkanovih „tigrova”, nacionalističkih plaćenika čiji je rasadnik beogradska Crvena zvezda, čiji je bogati vođa, tokom i nakon poslednjih međusobnih jugoslovenskih ratova, bio upravo Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan.

Na đenovskom stadionu u kavezu smo videli kolovođu, mirnog, spretnog, predanog, kako lomi stakla okolo i veoma precizno reže ogradu koja ih je izolovala, koristeći instrumente pravog ratnog inženjerca.

Bilo je jasno da dve hiljade ultraša, koji su sa tolikim arsenalom nasrnuli u Đenovu, pobeda nacionalnog tima malo ili nimalo zanima, kao što je bilo evidentno ispoljavanje ubilačke agresije prema golmanu Stojkoviću, koji je postao njihova meta jer je izdajnik, koji je izdao gnezdo Crvene zvezde i odabrao da igra za domaći suparnički tim Partizan. Da se, naime, radilo, o pravom pravcatom paravojnom performansu pokazala je i suština, ujedno i legendarna i politička, koja je potaknula veterane rešene da unište stadion Marasi bacanjem raketa, suzavca, baklji, makaza, noževa i raznih metalnih predmeta: uništenje je trebalo da bude upozorenje ne samo za italijansku reprezentaciju, već za čitavu Italiju, jer je učestvovala u antisrpskom ratu i priznala Kosovo, zajedno sa još 61 zemljom, i njenu nezavisnost, u februaru 2008. Trenutak kulminacije mitskog događaja bio je kada su polomili albansku zastavu sa dvoglavim orlom, zapalili je i preteći pokazivali podignuta tri prsta, što je obeležje pravoslavlja: „Božanska Srbija”, „Sveta Crna Gora” i „Odana Bosna”.