Ideal kao iluzija

Svi koji verujemo da je mešanje kultura neizbežnost i poželjnost našli smo se zatečeni izjavom nemačke kancelarke Angele Merkel da se taj ideal tamo premetnuo u iluziju. U njenoj zemlji, rekla je, „multikulturalizam nije uspeo”. Uzalud su decenije utrošene u veri da ćemo biti srećni jedni s drugima, proizlazi, jer su se razlike među domaćinima i došljacima ispostavile kao moćnije od međusobnog prožimanja, pa čak i prerasle u prepreku nacionalnom razvoju.

Ovakve teze mahom su doživljene kao iznenađujući obrt, bar u fenomenološkom smislu. Jer dolazi iz Berlina u kome je pad čuvenog zida među ideološki podeljenim blokovima, pre 21 godine, rasplamsao nade u internacionalna objedinjavanja, i iz zemlje koja predstavlja „lokomotivu” evropskog ujedinjavanja. Zaokret ujedno deluje kao kontrasmer neminovnosti da se svet povezuje više nego ikad i da u takvom njegovom napredovanju profitira i Nemačka kao jedan od najvećih izvoznika robe i usluga.

Najjednostavnije objašnjenje za ocenu da „multikulturalizam nije uspeo” našlo bi se u primeni izreke Žan-Pol Sartra: „Pakao to su drugi”. U vremenima krize, koju oseća i Nemačka, najlakše je za nevolje optužiti strance i ostale nedovoljno prilagođene pridošlice. Takvo mrgođenje primećuje se i u nizu drugih, pa i razvijenih zemalja: od Francuske, proslavljene po prednjačenju u davanju azila, gde su zabranjene burke i odakle se nelegalno doseljeni Romi vraćaju tamo odakle su došli, i pojedinih nordijskih država u kojima raste politički uticaj antimigrantskih snaga, pa do Amerike koju su, kako sama ističe, stvorili imigranti i koja, kao takva, multikulturalnost ubraja u svoja egzistencijalna obeležja.

Multikulturalnost se preporučuje i kao model za rešavanje međunarodnih sporova. Ističe se, na primer, kao neophodnost u procesu izmirenja na prostorima bivše Jugoslavije, koja se raspala iako je decenijama izgledala kao podesna mešavina nacija, jezika vera...

Niko ne poriče da Nemačka ima teškoće oko integracije imigranata, pre svega četiri miliona muslimana. Mnogi zaista slabio govore nemački, njihov obrazovni nivo je niži i uravnotežavanje je poželjno, potvrdio je i turski premijer Tajip Erdogan.

Nastup Merkelove i ne ide ka potiskivanju stranaca, kao takvih, iz života Nemačke. Vrata ostaju otvorena, precizirala je, za kadrove neophodne nacionalnom razvoju.

Nagoveštena selekcija ne deluje izvodljivo, bar ne lako. I Nemačkoj, kao i većini zemalja Evrope, nedostaje „sveža krv” jer Stari kontinent postaje i biološki star, u raskolu sve manjeg prirodnog priraštaja i sve većeg broja ljudi poodmakle dobi.

Problem je u tome što uvozimo radnu snagu a dobijamo ljude, sa svim njihovim složenostima i običajima koji odudaraju od naših – odavno je rekao jedan proučavalac gastarbajterskih kretanja sa juga, a sada i sa istoka, na sever kontinenta. Multikulturalnost je, reklo bi se, stoga osobina koju treba posedovati kao svoju vrlinu pre nego što se kao mana pripiše drugima...