Sa časova beže i odlikaši

Tokom protekle školske godine u dnevniku jedne elitne beogradske gimnazije nije bilo dana da nije bilo upisano najmanje 20 učenika – neki zato što su zakasnili na čas, a većina zato što je pobegla iz škole. I to u samo jednom odeljenju. Ono što je postalo prava moda, naročito u školama u urbanim sredinama jeste da sa časova beže najbolji đaci kako bi kod kuće učili za predmete koji su njima važniji ili teži, a izostanke uglavnom pravdaju majke koje imaju fakultetsku diplomu.

– Sasvim je uobičajena slika da na času bude samo sedmoro-osmoro dece, što nije fer prema ostalima u odeljenju. Gde je u toj priči moje dete, koje ide redovno na časove, uči kod kuće sve predmete, kako njoj da objasnim zašto ne želim da joj pravdam izostanke kao što to rade druge majke? Postavila sam to pitanje i na roditeljskom sastanku, gde su se jasno izdvojile dve grupe roditelja – oni koji su smatrali da je to etički problematično i „ćutolozi”, koji su podržavali takve postupke svoje dece.

– Sasvim je logično da ću dete da podržim u učenju za predmet koji je njoj bitan. Osim toga, kriva je i škola, odnosno nastavnici… Gradivo je preobimno, ne može da se izbori sa svim obavezama, a događa se da u jednom danu deca imaju po tri kontrolna, što mislim da nije čak ni po zakonu!

Ovo je samo deo rasprave između roditelja koja se prošle nedelje rasplamsala posle promocije jedne knjige o neuspehu u školi, koja je ukazala na postojanje alarmantnog problema pred kojim nastavnici i direktori nemoćno šire ruke.

I u našoj mini-anketi po školama, direktori nisu bili voljni da javno priznaju da „u svom dvorištu” imaju problem, iako ističu da su potpuno nemoćni, da su sankcije blage i da je na primer reakcija učenika jednog odeljenja kojem je zaprećeno da će biti rasformirano ukoliko se „ne dovede u red”, bila – „super”!

Dr Slavica Maksić iz Instituta za pedagoška istraživanja kaže da bežanje iz škole nije samo problem našeg školstva. TIMSS, međunarodno istraživanje o postignućima učenika u 60 zemalja sveta, pokazalo je da izostaju i drugi učenici, a naši đaci u poređenju sa vršnjacima, čak izostaju značajno manje nego njihovi vršnjaci u Nemačkoj i Francuskoj, gde je situacija u državnim školama dramatična.

– U jednom od istraživanja našeg instituta 82 odsto osnovaca i 93 odsto srednjoškolaca navelo je da beži sa časova. U prvom razredu srednje škole broj prosečnih izostanaka se kreće od 42 do 123, u drugom od 50 do 135, trećem od 42 do 134, a u četvrtom od 49 do 184. Ako bi se to pretvorilo u dane, to bi značilo da je svaki učenik od prvog do četvrtog razreda praktično bio odsutan od tri do 6,5 nedelja nastave, što predstavlja ozbiljan vaspitno-obrazovni problem – navodi mr Dušica Malinić.

Po objašnjenju naše sagovornice, neopravdanom izostajanju su skloniji učenici koji imaju slabije ocene i slabiji opšti uspeh, dok đaci iz perifernih škola manje neopravdano izostaju u odnosu na vršnjake iz urbanih sredina.

– Istraživanja pokazuju i da češće izostaju dečaci nego devojčice, kao i da deca čiji su roditelji nižeg obrazovnog statusa imaju veći broj neopravdanih izostanaka – kaže mr Malinić i dodaje da je ovo nedovoljno istražen pedagoški fenomen koji može da predstavlja indikator klime u odeljenju, odnosno simptom nečega što se zbiva u učenicima, neka vrsta poruke da u školi nalaze nešto što ne žele, što ne odobravaju ili ne mogu da prihvate.

A na pitanje zašto učenici izostaju, ona odgovara da je u osnovi težnja da se izbegnu neugodnosti za koje znaju ili pretpostavljaju da će im se dogoditi ako prisustvuju nekom od časova.

– Istraživači su već 2004. godine utvrdili i da većina uspešnih učenika izostaje iz istog razloga sa nastave kao i neuspešni đaci, a posebno zabrinjava podatak da roditelji, pretežno majke sa visokoškolskom spremom često opravdavaju izostanke, što predstavlja loš model ponašanja roditelja koji u sebi sadrži poruku obezvređivanja značaja ocene, znanja, pa i škole u celini – kaže istraživač.

Pored toga, učenici izostaju jer nisu naučili lekciju, a i dosada na času predstavlja jedan deo razloga školskog apsentizma, posebno među srednjoškolcima sa slabim ocenama.

Dr Slavica Ševkušić iz istog Instituta navodi primer sa nastavničkih seminara na kojem je jedan od njih rekao da kada uđe u odeljenje u svim očima vidi „mrtvo more”. Na iznenađenje prisutnih, koji su bili ubeđeni da nastavnik predaje neki dosadan predmet, on je odgovorio da predaje istoriju umetnosti u gimnaziji. Kroz razgovor je ipak utvrđeno da nisu baš sva deca „mrtva” na času, da ima i onih koji su zainteresovani za predmet, a da ima krivice i do gradiva potvrdio je nastavak priče – kada je neko zapitao da li u udžbeniku postoji makar jedna lekcija o grafitima, odgovor je, naravno, bio odrečan.

Sandra Gucijan

-------------------------------------------------

Za 10 neopravdanih u zatvor

Izostajanje je bilo regulisano zakonom još u 19 veku. Prema raspisu ministra prosvete i crkvenih dela, jedan neposećeni čas ili jedan nedolazak u crkvu uzimao se kao jedan izostanak. Nastavnik je sam odlučivao da li je jedan izostanak opravdan ili ne, za manje od pet je odlučivao direktor, a za više od pet Nastavnički zbor. Kazna za izostanak od pet do 10 puta bio je zatvor, a za više od 40 puta učenik je mogao da bude udaljen iz škole za tu školsku godinu.