Na isti dan

Kruševac, 14. oktobra, negde krajem osamdesetih: veliki praznik za ,,carski grad” zbog velelepnog giganta IMK i proslave dana fabrike. Otac je tamo radio. Sećam se kao juče, sva deca u gradu su obožavala taj dan, više nego tri nove godine zajedno. Na hiljade roditelja vodili su tog dana svoju decu na vožnju bagerima, viljuškarima, mogli smo da stojimo blizu džinovskih dizalica, da gledamo tenkove pravljene za izvoz u Irak. A naši roditelji su izgledali poput divova. Uzdignute glave ka zastavama sa crvenom zvezdom, ponosno su nosili svoje plave mantile. Nikakva vojna uniforma, ili kostim superheroja nije se mogao meriti s plavim radničkim mantilom, to nam je podsvesno bio simbol napretka i moći.

Kruševac, 14. oktobra 2010: svi masovno hodaju u smeru gigantske fabrike. Skoro do njene kapije, sa već zarđalim velikim slovima IMK 14. oktobar. Masa naglo prelazi ulicu i skreće levo. I danas svi idu na proslavu, samo mnogo manju i sa drugačijim ciljem.

Na otvaranju marketa Idea u Kruševcu nastavlja se masovno okupljanje. Zamisao je bila da se na ulazu u veliku prodavnicu postavi štand sa besplatnim roštiljem. Unutra su već nasmejane promotorke, kasirke i snažni momci iz obezbeđenja i žurka može da počne.

Počela je, čini mi se, malo naopako. Miris raspaljenog ćumura i mesa koje se čvrljilo na roštilju rasplamsao je masu. Stotine ljudi se guralo kod štanda ispred roštilja. Bleda lica roštiljdžija, verovatno su ukazivala na premor, a možda i strah, jer ispred njih gomila razgoračenih očiju čeka na svoj besplatni deo.

Unutra se ulazilo bez problema, a dvostruko više kupaca guralo se i gazilo unutar rafova, polupraznih korpi. Narod u licu deluje izgubljeno, traži nešto. Dim sa spoljne strane se probija unutar objekta. Roštilj se sada oseća svuda.

Probijam se ka izlazu, ostavljam praznu korpu i pokušavam da dođem do vazduha. Vrata na ulazu zatvorena, masa poput ove unutra nestrpljivo pokušava da uđe. Izlazim na vrata pored i shvatam da je velika tenzija između radnika obezbeđenja i kupaca u prvom redu. Pomeram se, galama postaje još jača. Okrećem se i vidim mesto revolta i besa. Svi se guraju, viču, svako zarad svog razloga.

„Dajte narodu hleba i igara!” Osamdesetih, to je na isti dan značilo slavlje. Danas, to je samo, čini mi se, srpski inat da svako dobije ono što misli da mu pripada.

 diplomirani  inženjer