Bravo i buuu u nacionalnom teatru

Premil Petrović večeras prvi put diriguje u Narodnom pozorištu. Sa Figarom je već lakše, on se, pamte hroničari Opere, više puta „ženio” na ovoj sceni. Nova režija Mocartove „Figarove ženidbe” poverena je Jagošu Markoviću, premijera je pripremana za 42. Bemus, a pomenuti dirigent debitant je sa karijerom, u kojoj opera ima značajno mesto. Na tom putu prva stanica bio je Reks, gde je, sredinom devedesetih, pokrenuo Muzičko pozorište, a usledile su premijere savremenih domaćih opera, među kojima je i „Zora D” Isidore Žebeljan. Danas naš sagovornik živi u Berlinu, gde je i završio studije dirigovanja.

Vrata Opere otvorila Vam je nova direktorka Katarina Jovanović, koja će na sceni biti Grofica. Nekad ste zajedno počinjali. Kako danas vidite ovaj generacijski susret u teatru u kome vas dosad nije bilo?

Vest da je ona na čelu Opere doživeo sam kao da se dogodila revolucija u Narodnom pozorištu. Mi smo nekad u Reksu, a bila je tu i rediteljka Bojana Cvejić, pravili ono što nije opera u klasičnom poimanju toga, već pozorište. Mislim da smo imali čudnu situaciju u Beogradu: sve bitno što se događalo na polju opere dešavalo se izvan te kuće, zvanične Opere. Imao sam utisak da Narodno pozorište spava. Tu se prave tradicionalne operske predstave, sa malo veze sa muzičkim pozorištem kakvo postoji na Zapadu. Kad kažem bitno, mislim na dve stvari: savremenu interpretaciju klasičnog repertoara i savremenu domaću produkciju. Bilo je puno naših pokušaja, i pregovora, da se sa takvim stvarima uđe u ovu kuću ali dobrodošlice nije bilo. Sa Bemusom su iskustva daleko bolja. Sa Katarinom se Opera otvara i mislim da postaje muzičko pozorište.

Ipak, evo Vas u teatru kojem ste se svojevremeno zamerili kao dirigent iz publike...?

– To je skoro anegdota. Bojana (Cvejić) i ja bili smo na festivalu u Bajrojtu. Kad se tamo predstava završi, desi se pravi „rat” u publici. Jedni viču „bravo”, drugi „buuuu”. Mi tada mladi, nadobudni, došli smo u Narodno pozorište na premijeru i urlali buuu, buuu... Bukvalno, celo pozorište se okrenulo ka nama. Posle nam je poručeno: Ovi nikad neće raditi kod nas! U svetu je to normalno i nemam ništa protiv ovakvih reakcija, jedino što bih voleo da posle predstave razmenim mišljenje sa onima koji negoduju.

Mocart je očigledno jedan od „vaših” kompozitora. Zašto?

On je uzbudljiv i živ. Ali, kod nas dominiraju esencijalistički stereotipi: lep, harmoničan, lak, lepršav... A u kritikama njegovih savremenika pisalo je i: suviše ekstravagantan, suviše romantičan, agresivan, grub, preteran... Tokom dva veka, različite generacije radikalno su menjale misao o Mocartovom delu. Ono što smo mi sada radili je približavanje izvornom Mocartu. Ne da pravimo muzej već žive ljude, kako je on to želeo. Ne lepe pevače, već istinske ličnosti. Skratili smo i orkestar, da po veličini bude sličan onom koji je prvi izvodio „Figarovu ženidbu”. Kod Mocarta orkestar nije pratnja, već lik plus, koji ima svoj „tekst”, svoju dramatiku, komentare, katkad su u suprotnosti onome što čujemo od pevača. Njegova dela su drame koje se pevaju, u njima nikad nema hepienda, ali ima uvek utehe.

U ovom postjugoslovenskom svetu iduće godine oglasiće se Orkestar bez granica, na Vašu inicijativu. Šta ćemo time dobiti mi i region?

– Orkestar koji će imati dve noge – jednu političku, drugu umetničku. Inspiracija mi je bio čuveni Zapadno-istočni Divan, Jevreji i Palestinci u istom orkestru. Zašto ne bismo mogli i mi nešto slično u regionu koji ima muzički potencijal za jedan svetski orkestar. Naše zborno mesto biće Ohrid, odakle ćemo iduće godine krenuti na turneju po ovim novim zemljama, a posle i u Brisel, Pariz i Berlin. Izvodićemo Malerovu Drugu. Ne samo zbog stogodišnjice smrti velikog kompozitora i što je to jedna izuzetna, teška simfonija, sa horom i solistima, sa 160 ljudi na sceni, već i zbog simboličnog značenja: ona počinje Posmrtnim maršem a završava se Uskrsnućem. Ne one nekadašnje zemlje već uskrsnućem komunikacija. Ne zavaravajmo se, „rat” se ovde još nije završio, kao minska polja mržnja je posejana u mnogim ljudskim glavama. Orkestar je jedno divno mesto, i simbol, jer tu slušate jedni druge, nema ega, postojite, ali u okviru grupe, zbog nekih viših stvari, kao što je i radost muzike. Simfonijski orkestar je izvanredna škola komunikacije. Imamo planove za nekoliko sezona, 2012. radićemo „Posvećenje proleća” Stravinskog, sa koreografijom za dvesta dece iz Sarajeva, iz svih etničkih grupacija.

Šta Vas čeka posle „Figarove ženidbe”?

– Dva koncerta u Beogradu, pa putujem u Indiju da tamo dočekam novu godinu i da se popnem na Himalaje, do pet i po hiljada metara. Bojim se da preko te visine ne bih preživeo (smeje se). Sledi povratak u Berlin i Šenbergov „Pjero mesečar”, dirigovanje u jednoj veoma ekstravagantnoj režiji... A ovde dugoročno: „Boemi”, u Narodnom 2013. godine.

M. Šehović