Ima li spasa za knjigu

Vesna Roganović: Član 4 nacrta Zakona o izdavaštvu kao da sažima strategiju Ministarstva kulture, koja teži da zaštiti kvalitetne knjige od tranzicionog haosa. Da li je to dovoljno da se neprofitno izdavaštvo ne prepusti delovanju ogoljenog tržišta?

Zoran Hamović: Imali smo dva predloga, iz Beograda i iz Novog Sada. Oba su ravnopravno tretirana u internoj raspravi radne grupe koja je napravila ovaj nacrt zakona – prof. Vladimir Vodinelić, Saša Gajin, Sreten Ugričić i ja. Sasvim je prirodno da se čitav prostor izdavaštva i knjige pravno uredi paketom zakona koji se odnose ne samo na produkciju knjige, odnosno izdavaštvo, već i na biblioteke, obavezne primerke i staru i retku bibliotečku građu. Zakon o izdavaštvu odgovara na suštinske promene, u tri segmenta: međunarodnom, ekonomskom i  tehnološkom, odnosno tehničkom. Publikacije nisu više samo knjige, i zakon mora biti usmeren ka sadržaju koji se objavljuje na različitim medijima. Drugo, međunarodni ambijent se promenio, svi zaista želimo da Evropu doživimo kao kreativni prostor koji nema granice, odatle potreba da ovaj nacrt bude usklađen sa evropskim pravnim ambijentom. Ovaj nacrt je podsticajan, a ne restriktivan, afirmiše kreativnost, najkvalitetnija izdanja u oblasti kulture.

Vesna Roganović: Šta kažu ostali, da li je podsticajan ili ne?

Zoran Kolundžija: Moramo, ipak, da istaknemo knjigu u prvi plan da bismo kod odgovornih u zemlji razvijali svest o knjizi. Kao što nam se knjiga u dnevnom životu gubi sa liste prioriteta i značajnih tema u zemlji, tako se simbolično u članu 3. Zakona o izdavaštvu ona gubi kao neki pojam među svim tim publikacijama, oglasima, afišama itd. Jedna radna grupa, u kojoj je kolega Hamović učestvovao, u Ministarstvu kulture, zaključila je da knjige koje imaju umetničku, naučnu i kulturnu vrednost u najvećoj meri nisu dostupne najvećem broju građana i da izostaje kulturna misija izdavaštva. U Nacrtu se ne vidi dovoljno kako se može još pomoći knjizi.

Zoran Hamović: Te stvari ne mogu se regulisati zakonom, mi bismo hteli, ali pravnici ne daju. Zakon omogućava da se dodatnim uredbama licencira svaki od izdavača koji je zainteresovan da participira u delu koji se odnosi na kulturu. Imamo preko 10.000 izdavača u Srbiji, jer su mnoge privredne firme registrovane i za izdavaštvo. Cilj nam je da podstičemo one koji stvaraju kulturu.

Vladislav Bajac: Razumem šta zakon ne može da reguliše i shvatio sam da postoje produžene ruke ovoga zakona i da je to u stvari cilj cele priče. U ovom zakonu vidim izlaz iz mnogih stvari koje on sam ne može da obuhvati, reč je o instituciji koju pokušavamo da osnujemo tolike godine – centru za knjigu Srbije. Predviđeno je da on preuzme na sebe delove obaveza koje sada rade Nacionalna biblioteka Srbije i Ministarstvo kulture, institucije nauke, obrazovanja... Utoliko je bilo dobro što smo malo zapinjali sve vreme, da se to desi, jer iako smo bili vizionari, imao sam utisak da ljudi nisu razumeli o čemu je reč. Mi nismo izmišljali toplu vodu. Imali smo na umu dobar primer Nacionalnog centra Grčke koji tolike godine funkcioniše uspešno. Ipak, centar za knjigu i dalje ne vidim gotovim i bojim se da mnogo štošta može da padne u vodu ako se pojave prepreke.

Gojko Božović: Značajno je to što se u poslednje vreme napokon donose zakoni koji se odnose na kulturu, posle jako dugog perioda u kome nismo imali novih zakona u kulturi, iako se promenilo nekoliko političkih garnitura, posle 2000. godine. To je, zajedno sa opštim iznosom budžeta za kulturu, bio jasan signal da naša politička elita ne misli mnogo na kulturu. Nacrt zakona o izdavaštvu je vrlo koncizan, pregledan i jasan.Prepoznaje realnost, ta realnost nam se često ne mora sviđati, jer je takva kakva jeste. Moderan je po tome što prepoznaje nove forme i oblike izdavaštva koje su već tu, među nama, kao što je elektronsko. Nacrt pokušava da daje moderne i bolje okvire za bavljenje izdavaštvom i knjigom od postojećih, najvećim delom bavi se prepoznavanjem i uspostavljanjem profesionalnih standarda u izdavaštvu. Imamo jednu od najraznovrsnijih izdavačkih scena u Evropi, što ne mora da bude kompliment uprkos tome što volimo razlike: imamo izdavače koji su osnovani kao privatni, privatizovane, izdavače kojima je privatizacija propala, javna preduzeća koja se bave izdavaštvom, državne institucije koje se bave izdavaštvom, izdavače koji imaju horizontalne i vertikalne povezanosti, kad je izdavač istovremeno i štampar, ili je istovremeno i distributivni lanac.

Vesna Roganović: Da li ćete Vi, gospodine Kolundžija, kao izdavač iz Novog Sada, kad bude osnovan nacionalni centar za knjigu, koji će se finansirati i sa po tri posto od prihoda Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike, moći da dobijete više „grantova“ za kapitalna izdanja?

Zoran Kolundžija: Mislim da naš uzor za centar za knjigu ne može da bude Grčka ili neka druga zemlja, nego neko naše originalno rešenje. U proizvodnji knjiga daleko smo ispred Grčke u decenijama, iako smo sada u katastrofalnoj poziciji kao društvo. Danas smo dovedeni u situaciju da se ministarstvo bakće sa nekih 50 ili 100 miliona, da li može ili ne da obezbedi za knjige. Što je poniženje. Ne bih bio na mestu ministra kad bi mi dali da raspolažem sa 50 miliona za knjige u godinu dana. Vrtoglavo rastu tiraži udžbenika privatnih izdavača u odnosu na tiraže Zavoda za udžbenike. Zavod će, moguće, ostati bez svojih realnih prihoda da može sebe da izdržava u roku od dve godine, i koja su onda ta tri posto, ne znam. Ne znam šta može da bude sa javnim preduzećem „Službeni glasnik“. Trebalo bi najpre da se pronađe način za pravično vrednovanje kulturnih potreba ljudi u zemlji Srbiji. I ako ljudima u zemlji Srbiji treba nekoliko hiljada zaposlenih u pozorištima, onda mora da se nađe način da ima para i za knjige. Naše biblioteke su potpuno nefunkcionalne jer nemaju para da nabave knjige. Džabe nam zgrade, grejanja, plate i doprinosi, kada ljudi nemaju sa čime da rade. Nema kvalitetnih knjiga u bibliotekama. Izdavaštvo je u Srbiji postalo industrija zabave a nije postalo industrija kulture, i treba videti kako da se sada neke knjige stimulišu a neke ne. Da li ste predvideli da se CIP i ISBN broj dalje plaćaju ili ne?

Sreten Ugričić: Da li se ta usluga naplaćuje ili ne, ne reguliše se zakonom. Mi možemo da razgovaramo, u smislu da li je nacionalnoj biblioteci neophodno da pored onoga što dobija iz budžeta pronalazi i sopstvena sredstva da bi mogla da ispunjava svoju misiju, pa onda, da li je opravdano naplaćivati neke usluge, kao CIP i ISBN. Moraju svi biti svesni da 90 posto materije koje se tiče izdavaštva regulišu drugi zakoni: o preduzećima, trgovini, porezu, uvozu i izvozu... Sve vitalne stvari već su definisane drugim zakonima. Zašto, ipak, donositi poseban zakon o izdavaštvu? Mislim da to ima simboličnu funkciju, da se na javnoj društvenoj i kulturnoj sceni ukaže na značaj knjige i izdavaštva.

Vesna Roganović: Gospodin Kolundžija kaže da Centar za knjigu nije pouzdano finansirati sa po tri posto prihoda od dve javne izdavačke kuće?

Sreten Ugričić: Ja sam i u radnoj grupi bio za to, iz nekog razloga to nije prošlo u ovom predlogu, da po ugledu na Zakon o kinematografiji, navedemo i druge izvore prihoda, vanbudžetske, kao što su lutrija ili taksa od provajdera mobilne telefonije, televizije itd. Zašto bi u kulturnoj politici naše zemlje kinematografija imala mogućnost da se finansira iz svih tih izvora redovno, a knjiga ne, ili knjiga samo iz jedan ili dva, a ne svih pet ili šest izvora prihoda. Ali, i Nacrt zakona o kinematografiji ima problem, upravo iz tih razloga, da prođe kao zakonski predlog. Dalje, instrumenti sprovođenja kulturne politike su, takođe, umnogome vanzakonska materija. Recimo, zakonska obaveza Ministarstva kulture je da za otkup knjiga godišnje obezbedi dva posto od ukupnog budžeta za kulturu. Možda može, ja nisam siguran. To Ministarstvo finansija neće odobriti.

Zoran Kolundžija: Treba da insceniramo ukupan napad na Ministarstvo kulture koje je nesposobno da obezbedi pare za knjige, da bi na sednici vlade ministar kazao: „Ne znam šta da radim, morate pomoći!“ Kako može da bude milijarda evra za ovo ili za ono, a ne može da bude za knjige? Vrtimo se oko suviše malih para naoko, u stvari, ako postoji porez na knjige, to je osam posto. Po našoj računici, prošlogodišnjoj, minimum se ubere milijardu–dve dinara od PDV-a. Neka država samo vrati za knjige pare od PDV-a na knjige, ništa više! Takođe, kroz obavezne primerke koje smo nepotrebno davali godinama po 10 komada, svake godine dajemo državi, odnosno Narodnoj biblioteci mnogo više para nego što je vrednost otkupa. I još moramo da platimo CIP i ISBN broj, to jednostavno nije pošteno. Zatim, na paralelnom tržištu knjiga, na ulici prodavci uzmu PDV od kupca i zadrže ga za sebe a ne daju ga državi, i tu postoji još potencijalna milijarda dinara za knjige. Postoje i drugi dobri zakoni koji se odnose na knjigu: zašto tržišna inspekcija ne radi svoj posao i ne hvata te koji prodaju knjige bez ikakvog fiskalnog računa? Pisali smo kao udruženje izdavača Ministarstvu kulture i molili samo dva stvari: da se dogovorimo da knjiga ima jedinstvenu cenu i da se zabrani ulična prodaja knjige bez fiskalnog računa. Po našoj računici, postoji najmanje dve milijarde dinara od PDV-a koje treba da se vrate u knjige i ne treba nam onda nikakvih tri posto od Zavoda za udžbenike.

Nataša Marković: Ovih dana proslavila sam 22 godine kako sam potpisala prvu knjigu kao izdavač. Bila sam posle Mašića, drugi privatni izdavač u Jugoslaviji i prva žena izdavač u Srbiji. Izdavaštvo je jedna od retkih oblasti kulture koja može da se samoizdržava uz malu pomoć države, koja, pak, ne pomaže, ili to stihijno radi. Kulturna politika se 20 godina vodi od danas do sutra. Ovaj nacrt više je spisak lepih želja nego što daje da se zakonski uokviri materija. Meni nedostaju neka mala pravila igre: recimo, da se ne može prodavati knjige na ulici bez plaćanja PDV-a. Ja hoću da meni država obezbedi iste poreske uslove, kao i jedinstvenu cenu, pa da se onda trkamo.

Sreten Ugričić: Sve ovo što je rečeno su lepe ideje, ali one ne mogu biti regulisane zakonom. Pitanje PDV-a reguliše tržišna inspekcija, tužilaštvo, sudstvo, organi koji gone one koji krše zakone itd. Jedinstvena cena knjige postoji u pojedinim zemljama u regionu i Evropi, ali ne kao zakonska materija, to treba da bude je cehovski sporazum među svima vama izdavačima da ćete taj princip u svome radu poštovati. Zakon koji bi to propisao bio bi antiustavan, jer krši osnovnu slobodu tržišta i funkcionisanja na tržištu. To je pitanje slabosti vaše scene, nepostojanja jednog reprezentativnog udruženja izdavača.

Nataša Marković: Meni se čini izuzetno značajnim pozicioniranje budućeg centra za knjigu. Ali, bojim se, ako celu oblast koja reguliše naše poslove prebacimo u sto zakona, sto službi, sto ministarstava, da nam onda današnje priče i današnji zakon neće mnogo pomoći da ova oblast bude uređena. Hajde da razgovaramo o svim zaista bolnim temama koje dodiruju izdavaštvo u Srbiji, o kulturnoj politici koja je neprihvatljiva svih ovih godina. Zato što izdavači koji su bliži centrima moći mogu da participiraju u javnim politikama, ali je to onda pitanje neslobode i nejednakih prava koja mi izdavači imamo na sceni.

Zoran Hamović: Može se reći da kulturna politika ne valja, ali ne i da ne postoji. Kulturna politika postoji kao vrlo ozbiljna i plod te kulturne politike je ovo što je pred nama Danas imamo potpuno drugačiji ambijent, ali nismo naučili da mislimo u skladu sa tim ambijentom: u kojem je 95 odsto izdavaštva u privatnim rukama, i mi čak ne znamo poreklo kapitala kod pojedinih vlasnika izdavačkih kuća. Znači, država nagrađuje i time stimuliše program koji neko sprovodi i kvalitet tog programa. U okviru kulturne politike koja je aktuelna u protekle dve godine, izdavače ćemo podržavati da se usavršavaju i školuju, što dosad nije bio slučaj. Centar za knjigu treba da se bavi afirmacijom našeg izdavaštva i našeg stvaralaštva van granica zemlje. Postavimo sebi pitanje šta smo imali pre dve godine, pa da vidimo šta smo uradili. Da li je tokom Godine knjige i jezika nešto urađeno, jeste. Da li smo se hvalili time, nismo. I nećemo se hvaliti. Nećemo govoriti mnoge informacije sve dok ne zažive. Stalno se insistira na tome da se finansira izdavaštvo. Neće više nikad biti finansirano, biće nagrađivano samo ono što vredi.

Nastavak u sledećem Dodatku, 30. oktobra